Zašto DJB treba i mora da podrži Vuka Jeremića

Pokret Dosta je bilo je u poslednjih mesec dana ušao u spiralu kardinalnih političkih grešaka koje se teško daju objasniti racionalnim argumentima. One su posledica političkog neiskustva, a neiskustvo je u srpskoj politici više vrlina nego mana. Bar za mene.

Može se pričati o dvema mogućim posledicama – šteti i velikoj šteti, u zavisnosti kakvu izlaznu strategiju iz ove situacije DJB izabere.  Bilo kakva odluka o predsedničkim izborima je morala da se donese još pre mesec dana. Međutim, sa tom odlukom se kasni do te mere da to postaje bizarno. Rukovodstvo DJB-a je svojim kalkulisanjem i bespotrebnim taktiziranjem nanelo ogromnu štetu pokretu. Umesto da se preuzme inicijativa i da DJB bude stožer opozicije, budući da je najjača opoziciona stranka, nastupio je neobjašnjivi pasivizam i inferiornost. Pozitivna energija, naboj i rast popularnosti, greškama su se pretvorili u razočaranost glasača, ljutnju, a evo danas i izlaženje nekoliko poslanika iz pokreta. Posle očigledne greške, kada je u januaru rečeno da će se čekati Vučić i njegova odluka, oni su istrajali u toj užasno pogrešnoj i kalkulanstkoj odluci. Ljudski je grešiti. Moj glas imate i dalje i imaćete ga sve dok se zalažete za principe i ciljeve koje ste proklamovali.

                                                                                                        izvor: Blic

Četiri su moguća rešenja pred DJB-om:

   1) Podrška Vuku Jeremiću kao predsedničkom kandidatu – Autor ovih redova je čvrsto uveren da je ova strategija ubedljivo najbolje, ali i jedino moguće rešenje. Prvo, Vuk Jeremić je neosporno opozicioni kandidat. U dosadašnjoj kampanji je zauzeo jasne stavove po pitanju Vučićeve autokratije, cenzure, narušene vladavine prava, partokratije, rečju: o svim pitanjima koja su relevantna za srpsko društvo. Svi navedeni stavovi se slažu sa stavovima DJB. Takođe, Jeremić je izneo i svoj predsednički program koji se u velikoj meri slaže sa principima DJB. Vuk Jeremić je mlad političar, obrazovan, iskusan, bez ikakvih afera iza sebe, što se ne može reći za užasnu vlast kojoj je pripadao. Kvalifikovan je da bude predsednik, niko ga se ne bi stideo, niko ga se ne bi plašio. Naprotiv. Sjajan je govornik, ima odlične kontakte u svetu, veliko političko iskustvo. Možda i ključna stvar je – Vuk Jeremić ima najveće šanse da pobedi Vučića i tako pomogne u rušenju ove vlasti. U novembru 2016., pre početka bilo čije kampanje, NSPM je sproveo istraživanje o rejtingu potencijalnih kandidata ( http://rs.n1info.com/a209387/Vesti/Vesti/NSPM-o-predsednickim-izborima-Jeremic-odmah-iza-Vucica.html ).

Rezultati su bili sledeći:

1)      Aleksandar Vučić - 29,8%

2)      Vuk Jeremić – 18 %

3)      Tomislav Nikolić – 16,4%

4)      Ivica Dačić – 7,6%

5)      Vojislav Šešelj – 6,6%

6)      Saša Janković – 3,3%

U drugom krugu bi po istraživanju Vučić imao 49,7%, a Jeremić 34,6%.

Jasno je da je Jeremić prepoznat kod 100% biračkog tela. Ako bi se u drugom krugu napravila sinergija opozicionih stranaka gde bi svi stali iza Jeremića, uz najnoviji rascep u SNS-u, Jeremić bi imao šanse da pobedi. A cilj je pobeda.

    2)  Podrška Saši Jankoviću – Treba odmah reći da se radi o čoveku od integriteta, osobi koja je svoj državnički posao radila posvećeno, čoveku koji je izgradio jednu od retkih institucija u Srbiji koja funkcioniše. Ali čoveku koji jednostavno nema širu podršku u narodu. Podrška Jankoviću bi bila pristajanje na častan poraz. U zemlji gde imamo 1.700.000 penzionera na 7.000.000 glasača, koji nemaju mogućnost da se informišu osim iz kontrolisanih medija, i u zemlji u kojoj imamo 1.350.000 ljudi bez osnovne škole, iluzorno je očekivati da bi Saša Janković mogao da osvoji u prvom krugu dovoljno za drugi, ili u drugom krugu više od Vučića, a procenjuje se da će za pobedu u drugom krugu biti potrebno 2.000.000 glasova. On nije profilisan ni prepoznat kandidat, a za to nema ni vremena, ni resursa, ni mogućnosti, jer su mediji blokirani, a internet je zasićen mnogim opcijama, a uz to targetira jedan značajno manji deo biračkog tela. Dakle, kandidatura Saše Jankovića ima smisla samo ukoliko Janković posle izbora, i osvojenih 5-10% glasova, formira svoju stranku. A ta stranka bi bila direktna konkurencija DJB-u, jer se radi o identičnom biračkom telu, pa bi usko partijski gledano bilo racionalno da se DJB jasno distancira od Saše Jankovića. Šire gledano, potrebno je žrtvovati jedan deo glasača koji će otići za Jankovićem, kako bi se pružila podrška Jeremiću i kako bi se dobili izbori.

   3)  Sopstveni kandidat – najmanje realna i pametna opcija, jer DJB takođe nema profilisanog i prepoznatog kandidata koji bi mogao da bude popularniji od samog DJB-a. U ovom scenariju rezultat ne bi prešao 2-5%, što bi bilo ravno političkom samoubistvu.

   4)   Podrška i Jeremiću i Jankoviću – Ovo ne deluje kao loša strategija s obzirom na već veliku štetu i kašnjenje sa podrškom Jeremiću, ali nije preporučljiva, jer bi bila prepoznata kao kukavička i ulagivačka.

Glasači su se u najvećoj meri već opredelili i svaka odluka DJB-a će sada biti prepoznata kao zakasnela,  neiskrena i kalkulanstka. Za to je kriv niko drugi do sam DJB. Stvari mogu biti mnogo opasnije ako se raspišu i parlamentarni izbori. Bez svog jakog kandidata, a uz svo postojeće kašnjenje sa podrškom nekome drugom, DJB može pretrpeti značajnu štetu. A nije moralo tako da bude. I ne sme tako da bude.