Opozicioni Vučić Vs. Diktator Vučić

Opozicioni Vučić bi našao način da pobedi današnjeg autoritarnog Vučića, ne birajući sredstva da do tog cilja stigne. Današnja opozicija pokušava nekakvim kvazičistunstvom da napravi rezultat, a sve što će uraditi je da od svog biračkog tela napravi autističnu sektu koja nemoćno posmatra poteze bahate vlasti, nalazeći filter od te nemoći na društvenim mrežama. Dobrim delom je to upravo i uradila. Sledeći lokalni, i sasvim moguće parlamentarni izbori, će biti oni sa ’’pukovnik il’ pokojnik’’ scenarijom i za vlast i za opoziciju.

Nije potrebno biti stručnjak da bi se shvatilo šta je potrebno uraditi da bi se Vučić skinuo sa vlasti, dovoljno je analizirati Vučićeve poteze od trenutka osnivanja SNS do 2012., dok nije došao na vlast.

1.       Agenda

Opozicija mora da ponudi drugačiju političku agendu od agende vlasti. Agenda koja se zasniva na nekakvim imaginarnim evrointegracijama i opštim ekonomskim temama ne može da prođe, jer je tu priču preuzeo sam Vučić i prodaje je mnogo bolje nego što će ikada opozicija to uspeti, uz to i mnogo lakše, jer ima neograničene resurse u vidu medija. Manje više, jedino je DJB shvatio kakve se teme moraju ciljati, to su teme koje diretno pogađaju bahatu vlast – partokratija, korupcija, transparentnost, vladavina prava, efikasna ekonomija, ukidanje subvencija stranim investitorima. Druga je stvar što je DJB sam sebe uništio nekim lošim političkim potezima, ali teme koje je kandidovao i njihov program su nešto najozbiljnije što trenutno  imamo, i oko toga treba graditi priču.

Budući da je SNS preuzeo ’’EU agendu’’, opozicija mora ponuditi jednu ’’Evrorealističnu agendu’’. To znači otvorena i jasna kritika politike EU prema Srbiji, koja zatvara oči pred puzajućom diktaturom u Srbiji. I ne samo na priči, već i na konkretnom stavu da bi Srbija trebalo da prekine evrointegracije ukoliko se ovakav odnos EU prema njoj nastavi. Proces evrointegracija mora biti partnerski odnos, a ne vazalski. Crvene linije za gaženje i dostojanstvo se moraju imati, a EU najbesomučnije gazi Srbiju prethodnih godina svojom politikom. To nije evrofobičan stav, to je evrorealističan pristup. Kao što je EU umela da suspenduje pregovore sa Srbijom zbog spornog pitanja Haga, moramo i mi imati crvenu liniju koja će značiti suspendovanje pregovora ako se ta linija pređe. Mišljenja sam da je ta linija pređena porazno štetnom politikom EU prema Srbiji. Dakle, na trenutni evrofanatizam odgovoriti evrorealizmom.

2.       Finansije

Vučić na vlast nije došao tek tako, pre svega je obezbedio podršku nekih ključnih tajkuna i kriminalaca koji su finansirali čitav projekat SNS. Radi se o milionima evra, možda i desetinama miliona. Uporedo je obezbedio podršku iz Nemačke i Brisela, koje je obilazio konstantno u periodu 2009-2012. Sećamo se da je i 5. oktobar sproveden uz pomoć sličnog miljea. Bez takvih finansijera i pomagača, opozicija neće nikada doći na vlast. Pošto je iovako opozicija demonizovana kao Miškovićeva, onda treba to i iskoristiti i stvarno se finansirati iz Miškovićevog budžeta. I ništa manje iz Soroševih fondova. Nema se šta izgubiti, a bilo bi glupo neiskoristiti. Baš kao i 5. oktobra.

Isto tako iskoristiti ostale nezadovoljne tajkune. Alternativa je da se glumi čistunstvo i da se tavori sa blokiranim računima. Siguran način da se nikada ne skine Vučić.

3.       Biračko telo

Opozicija će pre ili kasnije morati da shvati ono što je jasno bilo i Miloševiću, i Đinđiću, i Tadiću, i Koštunici, i Nikoliću, a posebno Vučiću. Izbori se ne dobijaju na tviteru i fejsbuku, već ubeđivanjem prosečnog Srbina koji je neobrazovan i koga ne interesuje Savamala i priča o pravnoj državi, već to što na stolu nema ni da prehrani porodicu, a kamoli za nešto više. I ne, nećete uspeti da mu objasnite da su to povezane stvari. Pošto medija nema, direktni kontakt sa narodom i rad na terenu su ključ. Tviter naloge treba zabraniti svim opozicionim vođima. Od relevantnih opozicionih stranaka, samo DS i donekle DJB imaju odbore i ljude na lokalu. Dokle god je tako, Vučić će vladati.

4.       Populizam Vs. Elitizam

Jedini mogući pristup kojim će neko pobediti Vučića je, sviđalo nam se ili ne – populizam. I to onaj najgori, najpatetičniji, najjadniji. Jedini koji je to shvatio je Aleksandar Šapić, koji je klasičnim populizmom uspeo da se sjajno pozicionira u Beogradu, gde mu neka istraživanja daju i do 15% podrške. Tu populističku priču je prodao na Novom Beogradu gde je predsednik opštine i gde vlada uz pomoć radikala, a taj deo Srbije važi za najobrazovaniji i u smislu standarda najrazvijeniji.

Drugi slični populista je Đilas.

Autistični pseudoelitizam koji pokušava da progura PSG je samo reciklirana priča koju je nekada prodao LDP, za koje je autor ovih redaka svojevremeno dao glas na izborima, a sada se gorko kaje. Osim tvitera i gradskog kora širom Srbije, ta priča nema nikakvu šansu.

Neko će reći da je teško biti veći populista od Vučića. Isto tako je neko mogao reći da je bilo teško da neko postane veći evropejac od demokrata, pa je to uspelo Vučiću 2012. Dakle, moguće je prodati populizam, koji treba da bude lepo upakovan, za razliku od neurotične populističke popare koju Vučić svakodnevno baca u facu neukom narodu. Pristojnost, odmerenost, slatkorečivost, deca, stari, standard, obdaništa, bolnice, društveno korisne akcije, rečju – Šapić. A i Đilas to jako dobro shvata, pošto je upravo tim populizmom i uspeo da ostane u pozitivnom sećanju dobrom delu Beograđana i kudi kamo se razlikuje od ’’žutog ološa’’.

Populizam je kao omiljena pesma. Narod ga sluša potpuno posvećeno i hipnotizerski, ripit, ripit. Ali u jednom momentu dosadi. Pa se pojavi nova pesma koja postane omiljena i koju će narod radije u tom momentu da čuje. Tu pesmu mora da im da opozicija. Ne mora da bude kvalitetna, dubokoumna, samo neka je hit za jedno proleće, da se lepo proda u 2018. Narod će kasnije svakako shvatiti da se zajebao, pa će opet vapiti za novom pesmom, ali do tada će Vučićeva kula od karata već krenuti da se nepovratno ruši.

5.       Rudolf Đulijani

Opoziciji je potrebno neko veliko ime iz sveta koje će ih podržati, jer to sigurno niko iz EU neće uraditi. Potrebno je da stvore sliku da imaju nekakvu podršku zapada, pošto podršku istoka neće imati. Vučić je to uradio u jeku kampanje za izbore 2012. kada je platio dolazak čuvenom gradonačelniku Njujorka Rudolfu Đulijaniju koji se istakao u sređivanju Njujnorka. Marketinški izuzetan potez, iako je suštinski besmislen.

6.       Bojkot parlamenta

Ne mogu da razumem mazohističku potrebu opozicije da dolazi poput ovce na klanje iznova i iznova, sve zarad nešto medijskog prostora koji je nabojen negativistički i u kom je bolje da vas prosečan Srbin uopšte ne vidi. Odavno se kasni sa napuštanjem parlamenta, tj. nije trebalo ni da se učestvuje u njegovom konstituisanju posle tvrdnji da su izbori pokradeni, jer je učestvovanjem dat legitimitet ovoj vlasti. Iskustva Makedonije sa bojkotom i kasnijim vanparlamentarnim aktivnostima bi mogla biti od koristi. Nije kasno da se izađe, to može biti sjajan potez pred izbore. U suprotnom rizikuju da ih Vučić optuži za haos u parlamentu i da on sam raspiše zbog toga izbore.

7.       Laž

Mora se lagati besomučno, inteligentno i proračunato . Mnogo inteligentnije nego što laže Vučić, a priznajem da je to vraški teško. Potrebno je ono što je Platon u svojoj Republici nazvao Feničanskom laži, kada je govorio da je nekada potrebno da se običan narod slaže zarad njegove dobrobiti. Jer narod je glup i vrlo često autodestruktivan. Ako Vučić obećava 3% rast BDP-a, opozicija mora obećati da će BDP biti 6%. Ako Vućić kaže da će plata 2018. biti 500 evra, opozicija mora da kaže da će biti 700. Ako Vučić obeća da će Srbija u EU do 2023., opozicija mora da obeća da će do 2021. I da izgleda da svi potpunu veruju u to, barem onoliko pasionirano kao i sam Vučić.

Ništa od ovoga mi se ne sviđa i pri drugim okolnostima verovatno ne bih bio na istoj strani sa Đilasom i Šapićem. Ali sada je nužno, jer je alternativa ništa manje slikovita od one Orvelove čizme koja gazi ljudsko lice – zauvek.

Zašto DJB treba i mora da podrži Vuka Jeremića

Pokret Dosta je bilo je u poslednjih mesec dana ušao u spiralu kardinalnih političkih grešaka koje se teško daju objasniti racionalnim argumentima. One su posledica političkog neiskustva, a neiskustvo je u srpskoj politici više vrlina nego mana. Bar za mene.

Može se pričati o dvema mogućim posledicama – šteti i velikoj šteti, u zavisnosti kakvu izlaznu strategiju iz ove situacije DJB izabere.  Bilo kakva odluka o predsedničkim izborima je morala da se donese još pre mesec dana. Međutim, sa tom odlukom se kasni do te mere da to postaje bizarno. Rukovodstvo DJB-a je svojim kalkulisanjem i bespotrebnim taktiziranjem nanelo ogromnu štetu pokretu. Umesto da se preuzme inicijativa i da DJB bude stožer opozicije, budući da je najjača opoziciona stranka, nastupio je neobjašnjivi pasivizam i inferiornost. Pozitivna energija, naboj i rast popularnosti, greškama su se pretvorili u razočaranost glasača, ljutnju, a evo danas i izlaženje nekoliko poslanika iz pokreta. Posle očigledne greške, kada je u januaru rečeno da će se čekati Vučić i njegova odluka, oni su istrajali u toj užasno pogrešnoj i kalkulanstkoj odluci. Ljudski je grešiti. Moj glas imate i dalje i imaćete ga sve dok se zalažete za principe i ciljeve koje ste proklamovali.

                                                                                                        izvor: Blic

Četiri su moguća rešenja pred DJB-om:

   1) Podrška Vuku Jeremiću kao predsedničkom kandidatu – Autor ovih redova je čvrsto uveren da je ova strategija ubedljivo najbolje, ali i jedino moguće rešenje. Prvo, Vuk Jeremić je neosporno opozicioni kandidat. U dosadašnjoj kampanji je zauzeo jasne stavove po pitanju Vučićeve autokratije, cenzure, narušene vladavine prava, partokratije, rečju: o svim pitanjima koja su relevantna za srpsko društvo. Svi navedeni stavovi se slažu sa stavovima DJB. Takođe, Jeremić je izneo i svoj predsednički program koji se u velikoj meri slaže sa principima DJB. Vuk Jeremić je mlad političar, obrazovan, iskusan, bez ikakvih afera iza sebe, što se ne može reći za užasnu vlast kojoj je pripadao. Kvalifikovan je da bude predsednik, niko ga se ne bi stideo, niko ga se ne bi plašio. Naprotiv. Sjajan je govornik, ima odlične kontakte u svetu, veliko političko iskustvo. Možda i ključna stvar je – Vuk Jeremić ima najveće šanse da pobedi Vučića i tako pomogne u rušenju ove vlasti. U novembru 2016., pre početka bilo čije kampanje, NSPM je sproveo istraživanje o rejtingu potencijalnih kandidata ( http://rs.n1info.com/a209387/Vesti/Vesti/NSPM-o-predsednickim-izborima-Jeremic-odmah-iza-Vucica.html ).

Rezultati su bili sledeći:

1)      Aleksandar Vučić - 29,8%

2)      Vuk Jeremić – 18 %

3)      Tomislav Nikolić – 16,4%

4)      Ivica Dačić – 7,6%

5)      Vojislav Šešelj – 6,6%

6)      Saša Janković – 3,3%

U drugom krugu bi po istraživanju Vučić imao 49,7%, a Jeremić 34,6%.

Jasno je da je Jeremić prepoznat kod 100% biračkog tela. Ako bi se u drugom krugu napravila sinergija opozicionih stranaka gde bi svi stali iza Jeremića, uz najnoviji rascep u SNS-u, Jeremić bi imao šanse da pobedi. A cilj je pobeda.

    2)  Podrška Saši Jankoviću – Treba odmah reći da se radi o čoveku od integriteta, osobi koja je svoj državnički posao radila posvećeno, čoveku koji je izgradio jednu od retkih institucija u Srbiji koja funkcioniše. Ali čoveku koji jednostavno nema širu podršku u narodu. Podrška Jankoviću bi bila pristajanje na častan poraz. U zemlji gde imamo 1.700.000 penzionera na 7.000.000 glasača, koji nemaju mogućnost da se informišu osim iz kontrolisanih medija, i u zemlji u kojoj imamo 1.350.000 ljudi bez osnovne škole, iluzorno je očekivati da bi Saša Janković mogao da osvoji u prvom krugu dovoljno za drugi, ili u drugom krugu više od Vučića, a procenjuje se da će za pobedu u drugom krugu biti potrebno 2.000.000 glasova. On nije profilisan ni prepoznat kandidat, a za to nema ni vremena, ni resursa, ni mogućnosti, jer su mediji blokirani, a internet je zasićen mnogim opcijama, a uz to targetira jedan značajno manji deo biračkog tela. Dakle, kandidatura Saše Jankovića ima smisla samo ukoliko Janković posle izbora, i osvojenih 5-10% glasova, formira svoju stranku. A ta stranka bi bila direktna konkurencija DJB-u, jer se radi o identičnom biračkom telu, pa bi usko partijski gledano bilo racionalno da se DJB jasno distancira od Saše Jankovića. Šire gledano, potrebno je žrtvovati jedan deo glasača koji će otići za Jankovićem, kako bi se pružila podrška Jeremiću i kako bi se dobili izbori.

   3)  Sopstveni kandidat – najmanje realna i pametna opcija, jer DJB takođe nema profilisanog i prepoznatog kandidata koji bi mogao da bude popularniji od samog DJB-a. U ovom scenariju rezultat ne bi prešao 2-5%, što bi bilo ravno političkom samoubistvu.

   4)   Podrška i Jeremiću i Jankoviću – Ovo ne deluje kao loša strategija s obzirom na već veliku štetu i kašnjenje sa podrškom Jeremiću, ali nije preporučljiva, jer bi bila prepoznata kao kukavička i ulagivačka.

Glasači su se u najvećoj meri već opredelili i svaka odluka DJB-a će sada biti prepoznata kao zakasnela,  neiskrena i kalkulanstka. Za to je kriv niko drugi do sam DJB. Stvari mogu biti mnogo opasnije ako se raspišu i parlamentarni izbori. Bez svog jakog kandidata, a uz svo postojeće kašnjenje sa podrškom nekome drugom, DJB može pretrpeti značajnu štetu. A nije moralo tako da bude. I ne sme tako da bude.