Opozicioni Vučić Vs. Diktator Vučić

Opozicioni Vučić bi našao način da pobedi današnjeg autoritarnog Vučića, ne birajući sredstva da do tog cilja stigne. Današnja opozicija pokušava nekakvim kvazičistunstvom da napravi rezultat, a sve što će uraditi je da od svog biračkog tela napravi autističnu sektu koja nemoćno posmatra poteze bahate vlasti, nalazeći filter od te nemoći na društvenim mrežama. Dobrim delom je to upravo i uradila. Sledeći lokalni, i sasvim moguće parlamentarni izbori, će biti oni sa ’’pukovnik il’ pokojnik’’ scenarijom i za vlast i za opoziciju.

Nije potrebno biti stručnjak da bi se shvatilo šta je potrebno uraditi da bi se Vučić skinuo sa vlasti, dovoljno je analizirati Vučićeve poteze od trenutka osnivanja SNS do 2012., dok nije došao na vlast.

1.       Agenda

Opozicija mora da ponudi drugačiju političku agendu od agende vlasti. Agenda koja se zasniva na nekakvim imaginarnim evrointegracijama i opštim ekonomskim temama ne može da prođe, jer je tu priču preuzeo sam Vučić i prodaje je mnogo bolje nego što će ikada opozicija to uspeti, uz to i mnogo lakše, jer ima neograničene resurse u vidu medija. Manje više, jedino je DJB shvatio kakve se teme moraju ciljati, to su teme koje diretno pogađaju bahatu vlast – partokratija, korupcija, transparentnost, vladavina prava, efikasna ekonomija, ukidanje subvencija stranim investitorima. Druga je stvar što je DJB sam sebe uništio nekim lošim političkim potezima, ali teme koje je kandidovao i njihov program su nešto najozbiljnije što trenutno  imamo, i oko toga treba graditi priču.

Budući da je SNS preuzeo ’’EU agendu’’, opozicija mora ponuditi jednu ’’Evrorealističnu agendu’’. To znači otvorena i jasna kritika politike EU prema Srbiji, koja zatvara oči pred puzajućom diktaturom u Srbiji. I ne samo na priči, već i na konkretnom stavu da bi Srbija trebalo da prekine evrointegracije ukoliko se ovakav odnos EU prema njoj nastavi. Proces evrointegracija mora biti partnerski odnos, a ne vazalski. Crvene linije za gaženje i dostojanstvo se moraju imati, a EU najbesomučnije gazi Srbiju prethodnih godina svojom politikom. To nije evrofobičan stav, to je evrorealističan pristup. Kao što je EU umela da suspenduje pregovore sa Srbijom zbog spornog pitanja Haga, moramo i mi imati crvenu liniju koja će značiti suspendovanje pregovora ako se ta linija pređe. Mišljenja sam da je ta linija pređena porazno štetnom politikom EU prema Srbiji. Dakle, na trenutni evrofanatizam odgovoriti evrorealizmom.

2.       Finansije

Vučić na vlast nije došao tek tako, pre svega je obezbedio podršku nekih ključnih tajkuna i kriminalaca koji su finansirali čitav projekat SNS. Radi se o milionima evra, možda i desetinama miliona. Uporedo je obezbedio podršku iz Nemačke i Brisela, koje je obilazio konstantno u periodu 2009-2012. Sećamo se da je i 5. oktobar sproveden uz pomoć sličnog miljea. Bez takvih finansijera i pomagača, opozicija neće nikada doći na vlast. Pošto je iovako opozicija demonizovana kao Miškovićeva, onda treba to i iskoristiti i stvarno se finansirati iz Miškovićevog budžeta. I ništa manje iz Soroševih fondova. Nema se šta izgubiti, a bilo bi glupo neiskoristiti. Baš kao i 5. oktobra.

Isto tako iskoristiti ostale nezadovoljne tajkune. Alternativa je da se glumi čistunstvo i da se tavori sa blokiranim računima. Siguran način da se nikada ne skine Vučić.

3.       Biračko telo

Opozicija će pre ili kasnije morati da shvati ono što je jasno bilo i Miloševiću, i Đinđiću, i Tadiću, i Koštunici, i Nikoliću, a posebno Vučiću. Izbori se ne dobijaju na tviteru i fejsbuku, već ubeđivanjem prosečnog Srbina koji je neobrazovan i koga ne interesuje Savamala i priča o pravnoj državi, već to što na stolu nema ni da prehrani porodicu, a kamoli za nešto više. I ne, nećete uspeti da mu objasnite da su to povezane stvari. Pošto medija nema, direktni kontakt sa narodom i rad na terenu su ključ. Tviter naloge treba zabraniti svim opozicionim vođima. Od relevantnih opozicionih stranaka, samo DS i donekle DJB imaju odbore i ljude na lokalu. Dokle god je tako, Vučić će vladati.

4.       Populizam Vs. Elitizam

Jedini mogući pristup kojim će neko pobediti Vučića je, sviđalo nam se ili ne – populizam. I to onaj najgori, najpatetičniji, najjadniji. Jedini koji je to shvatio je Aleksandar Šapić, koji je klasičnim populizmom uspeo da se sjajno pozicionira u Beogradu, gde mu neka istraživanja daju i do 15% podrške. Tu populističku priču je prodao na Novom Beogradu gde je predsednik opštine i gde vlada uz pomoć radikala, a taj deo Srbije važi za najobrazovaniji i u smislu standarda najrazvijeniji.

Drugi slični populista je Đilas.

Autistični pseudoelitizam koji pokušava da progura PSG je samo reciklirana priča koju je nekada prodao LDP, za koje je autor ovih redaka svojevremeno dao glas na izborima, a sada se gorko kaje. Osim tvitera i gradskog kora širom Srbije, ta priča nema nikakvu šansu.

Neko će reći da je teško biti veći populista od Vučića. Isto tako je neko mogao reći da je bilo teško da neko postane veći evropejac od demokrata, pa je to uspelo Vučiću 2012. Dakle, moguće je prodati populizam, koji treba da bude lepo upakovan, za razliku od neurotične populističke popare koju Vučić svakodnevno baca u facu neukom narodu. Pristojnost, odmerenost, slatkorečivost, deca, stari, standard, obdaništa, bolnice, društveno korisne akcije, rečju – Šapić. A i Đilas to jako dobro shvata, pošto je upravo tim populizmom i uspeo da ostane u pozitivnom sećanju dobrom delu Beograđana i kudi kamo se razlikuje od ’’žutog ološa’’.

Populizam je kao omiljena pesma. Narod ga sluša potpuno posvećeno i hipnotizerski, ripit, ripit. Ali u jednom momentu dosadi. Pa se pojavi nova pesma koja postane omiljena i koju će narod radije u tom momentu da čuje. Tu pesmu mora da im da opozicija. Ne mora da bude kvalitetna, dubokoumna, samo neka je hit za jedno proleće, da se lepo proda u 2018. Narod će kasnije svakako shvatiti da se zajebao, pa će opet vapiti za novom pesmom, ali do tada će Vučićeva kula od karata već krenuti da se nepovratno ruši.

5.       Rudolf Đulijani

Opoziciji je potrebno neko veliko ime iz sveta koje će ih podržati, jer to sigurno niko iz EU neće uraditi. Potrebno je da stvore sliku da imaju nekakvu podršku zapada, pošto podršku istoka neće imati. Vučić je to uradio u jeku kampanje za izbore 2012. kada je platio dolazak čuvenom gradonačelniku Njujorka Rudolfu Đulijaniju koji se istakao u sređivanju Njujnorka. Marketinški izuzetan potez, iako je suštinski besmislen.

6.       Bojkot parlamenta

Ne mogu da razumem mazohističku potrebu opozicije da dolazi poput ovce na klanje iznova i iznova, sve zarad nešto medijskog prostora koji je nabojen negativistički i u kom je bolje da vas prosečan Srbin uopšte ne vidi. Odavno se kasni sa napuštanjem parlamenta, tj. nije trebalo ni da se učestvuje u njegovom konstituisanju posle tvrdnji da su izbori pokradeni, jer je učestvovanjem dat legitimitet ovoj vlasti. Iskustva Makedonije sa bojkotom i kasnijim vanparlamentarnim aktivnostima bi mogla biti od koristi. Nije kasno da se izađe, to može biti sjajan potez pred izbore. U suprotnom rizikuju da ih Vučić optuži za haos u parlamentu i da on sam raspiše zbog toga izbore.

7.       Laž

Mora se lagati besomučno, inteligentno i proračunato . Mnogo inteligentnije nego što laže Vučić, a priznajem da je to vraški teško. Potrebno je ono što je Platon u svojoj Republici nazvao Feničanskom laži, kada je govorio da je nekada potrebno da se običan narod slaže zarad njegove dobrobiti. Jer narod je glup i vrlo često autodestruktivan. Ako Vučić obećava 3% rast BDP-a, opozicija mora obećati da će BDP biti 6%. Ako Vućić kaže da će plata 2018. biti 500 evra, opozicija mora da kaže da će biti 700. Ako Vučić obeća da će Srbija u EU do 2023., opozicija mora da obeća da će do 2021. I da izgleda da svi potpunu veruju u to, barem onoliko pasionirano kao i sam Vučić.

Ništa od ovoga mi se ne sviđa i pri drugim okolnostima verovatno ne bih bio na istoj strani sa Đilasom i Šapićem. Ali sada je nužno, jer je alternativa ništa manje slikovita od one Orvelove čizme koja gazi ljudsko lice – zauvek.

Zašto DJB treba i mora da podrži Vuka Jeremića

Pokret Dosta je bilo je u poslednjih mesec dana ušao u spiralu kardinalnih političkih grešaka koje se teško daju objasniti racionalnim argumentima. One su posledica političkog neiskustva, a neiskustvo je u srpskoj politici više vrlina nego mana. Bar za mene.

Može se pričati o dvema mogućim posledicama – šteti i velikoj šteti, u zavisnosti kakvu izlaznu strategiju iz ove situacije DJB izabere.  Bilo kakva odluka o predsedničkim izborima je morala da se donese još pre mesec dana. Međutim, sa tom odlukom se kasni do te mere da to postaje bizarno. Rukovodstvo DJB-a je svojim kalkulisanjem i bespotrebnim taktiziranjem nanelo ogromnu štetu pokretu. Umesto da se preuzme inicijativa i da DJB bude stožer opozicije, budući da je najjača opoziciona stranka, nastupio je neobjašnjivi pasivizam i inferiornost. Pozitivna energija, naboj i rast popularnosti, greškama su se pretvorili u razočaranost glasača, ljutnju, a evo danas i izlaženje nekoliko poslanika iz pokreta. Posle očigledne greške, kada je u januaru rečeno da će se čekati Vučić i njegova odluka, oni su istrajali u toj užasno pogrešnoj i kalkulanstkoj odluci. Ljudski je grešiti. Moj glas imate i dalje i imaćete ga sve dok se zalažete za principe i ciljeve koje ste proklamovali.

                                                                                                        izvor: Blic

Četiri su moguća rešenja pred DJB-om:

   1) Podrška Vuku Jeremiću kao predsedničkom kandidatu – Autor ovih redova je čvrsto uveren da je ova strategija ubedljivo najbolje, ali i jedino moguće rešenje. Prvo, Vuk Jeremić je neosporno opozicioni kandidat. U dosadašnjoj kampanji je zauzeo jasne stavove po pitanju Vučićeve autokratije, cenzure, narušene vladavine prava, partokratije, rečju: o svim pitanjima koja su relevantna za srpsko društvo. Svi navedeni stavovi se slažu sa stavovima DJB. Takođe, Jeremić je izneo i svoj predsednički program koji se u velikoj meri slaže sa principima DJB. Vuk Jeremić je mlad političar, obrazovan, iskusan, bez ikakvih afera iza sebe, što se ne može reći za užasnu vlast kojoj je pripadao. Kvalifikovan je da bude predsednik, niko ga se ne bi stideo, niko ga se ne bi plašio. Naprotiv. Sjajan je govornik, ima odlične kontakte u svetu, veliko političko iskustvo. Možda i ključna stvar je – Vuk Jeremić ima najveće šanse da pobedi Vučića i tako pomogne u rušenju ove vlasti. U novembru 2016., pre početka bilo čije kampanje, NSPM je sproveo istraživanje o rejtingu potencijalnih kandidata ( http://rs.n1info.com/a209387/Vesti/Vesti/NSPM-o-predsednickim-izborima-Jeremic-odmah-iza-Vucica.html ).

Rezultati su bili sledeći:

1)      Aleksandar Vučić - 29,8%

2)      Vuk Jeremić – 18 %

3)      Tomislav Nikolić – 16,4%

4)      Ivica Dačić – 7,6%

5)      Vojislav Šešelj – 6,6%

6)      Saša Janković – 3,3%

U drugom krugu bi po istraživanju Vučić imao 49,7%, a Jeremić 34,6%.

Jasno je da je Jeremić prepoznat kod 100% biračkog tela. Ako bi se u drugom krugu napravila sinergija opozicionih stranaka gde bi svi stali iza Jeremića, uz najnoviji rascep u SNS-u, Jeremić bi imao šanse da pobedi. A cilj je pobeda.

    2)  Podrška Saši Jankoviću – Treba odmah reći da se radi o čoveku od integriteta, osobi koja je svoj državnički posao radila posvećeno, čoveku koji je izgradio jednu od retkih institucija u Srbiji koja funkcioniše. Ali čoveku koji jednostavno nema širu podršku u narodu. Podrška Jankoviću bi bila pristajanje na častan poraz. U zemlji gde imamo 1.700.000 penzionera na 7.000.000 glasača, koji nemaju mogućnost da se informišu osim iz kontrolisanih medija, i u zemlji u kojoj imamo 1.350.000 ljudi bez osnovne škole, iluzorno je očekivati da bi Saša Janković mogao da osvoji u prvom krugu dovoljno za drugi, ili u drugom krugu više od Vučića, a procenjuje se da će za pobedu u drugom krugu biti potrebno 2.000.000 glasova. On nije profilisan ni prepoznat kandidat, a za to nema ni vremena, ni resursa, ni mogućnosti, jer su mediji blokirani, a internet je zasićen mnogim opcijama, a uz to targetira jedan značajno manji deo biračkog tela. Dakle, kandidatura Saše Jankovića ima smisla samo ukoliko Janković posle izbora, i osvojenih 5-10% glasova, formira svoju stranku. A ta stranka bi bila direktna konkurencija DJB-u, jer se radi o identičnom biračkom telu, pa bi usko partijski gledano bilo racionalno da se DJB jasno distancira od Saše Jankovića. Šire gledano, potrebno je žrtvovati jedan deo glasača koji će otići za Jankovićem, kako bi se pružila podrška Jeremiću i kako bi se dobili izbori.

   3)  Sopstveni kandidat – najmanje realna i pametna opcija, jer DJB takođe nema profilisanog i prepoznatog kandidata koji bi mogao da bude popularniji od samog DJB-a. U ovom scenariju rezultat ne bi prešao 2-5%, što bi bilo ravno političkom samoubistvu.

   4)   Podrška i Jeremiću i Jankoviću – Ovo ne deluje kao loša strategija s obzirom na već veliku štetu i kašnjenje sa podrškom Jeremiću, ali nije preporučljiva, jer bi bila prepoznata kao kukavička i ulagivačka.

Glasači su se u najvećoj meri već opredelili i svaka odluka DJB-a će sada biti prepoznata kao zakasnela,  neiskrena i kalkulanstka. Za to je kriv niko drugi do sam DJB. Stvari mogu biti mnogo opasnije ako se raspišu i parlamentarni izbori. Bez svog jakog kandidata, a uz svo postojeće kašnjenje sa podrškom nekome drugom, DJB može pretrpeti značajnu štetu. A nije moralo tako da bude. I ne sme tako da bude.

Odbrana Vučkova

*Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs

Ovo što sada pišem nije odbrana čoveka i profesora. Slagao sam. Niti znam kakav je čovek, a još manje kakav je profesor. Nije ni jadikovka, jer ga ne žalim. Nije ni proglas, ni parola, ni podrška. Ovo je vapaj za ljudskošću koja se izgubila, ili nikad nije ni postojala. Sada više nego ikad razumem Mešu kada kaže da je svet postao jedna velika tajna, stojimo jedan prema drugome, začuđeno se gledamo, ne poznajemo se, ne razumemo se više. Ovo je vapaj za granicom. Za branom koja treba da nas štiti od vlasti. Ovo je vapaj za čovekom. Čovekom i građaninom koji će ustati i reći - dosta! Ovo nije odbrana bilo koga ili bilo čega, ovo je napad! Napad za slobodu, napad za autonomiju, napad za pojedinca, napad za ljudskost.

Povod za tekst je vest da je Milutin Vučković razrešen dužnosti sa mesta direktora smederevske gimnazije. Ceo kolektiv smederevske gimnazije je proglasio štrajk i pružio je bezrezervnu podršku smenjenom  direktoru Vučkoviću. Oglasio se i učenički parlament koji je profesoru takođe pružio podršku. Naizgled nezanimljiva lokalna tema, iovako svaki dan smenjuju neke direktorčiće, jedna vlast ih postavlja, druga ih smenjuje i tako poslednjih 100 godina. Možda i jeste nezanimljiva lokalna tema, ali je tema koja se tiče grada u kome sam odrastao i koji volim, i tema je koja se tiče generacija koje su u Smederevu odrastale, i koje će odrastati.

Ovde se radi o vulgarnom, ljigavom i neljudskom političkom uklanjanju čoveka koji je cenjen u Smederevu i iza koga stoje decenije uspešnog rada. Smenjuju ga oni koji su gori od njega u svakom smislu - partijski poltroni, lešinari koji žele da pokažu silu, moć, beskrupuloznost, i koji žele da pošalju poruku - ''Ovako će proći svi koji se usude da budu neposlušni''. Smenjuju ga oni koji se dave u palanačkom blatu, oni koji su Nušiću bili neiscrpna inspiracija, smenjuju ga razne Gospođe ministarke i  Sumnjiva lica.

Nije vam dovoljna apsolutna vlast i moć, jer vas ne zadovoljava moć kao moć, već moć kao sadistički  instrument kojim one neposlušne želite da ponižavate. Vi ''ubijate'' najbolje među nama da bi na njihovo mesto dovodili najgore. U Odbrani Sokratovoj, Platon u usta Sokratu stavlja sledeće reči: ,,Vama, ljudi, koji me osudom ubiste, izjavljujem da će vas odmah posle moje smrti stići mnogo teža kazna'', a ja te reči želim da stavim u usta profesoru Vučkoviću. Za njih će biti najgora kazna što će posle svega pasti u blato iz kog su se i izdigli. A Vama profesore Vučkoviću poručujem: Niste sami!

Biciklom od Srbije do Makedonije (Smederevo - Kočani 500km)

15. jula 2014. godine mi je sinula ideja da bih mogao da ostvarim svoju želju da biciklom odem na neku dužu relaciju. Poljska, kao glavna želja, mi je bila daleko, a Rumunija nedovoljno zanimljiva, pa je izbor pao na Makedoniju. Sračunao sam i došao do zaključka da je za relaciju Beograd-Kočani (500km) potrebno 5 dana vožnje, jer sam smatrao da je 100km dnevno sasvim optimalna daljina.

Odmah da naglasim - ja sam amater sa polovnom biciklom, bez ikakve posebne kondicije, sa nešto viška kilograma i sa čeličnom voljom da uspem. Kasnije se ispostavilo da je upravo u tome suština - u volji.

Od samog tenutka kada mi je ideja pala na pamet, naišao sam na neverovatnu dozu neshvaćenosti, odvraćanja, čak i podsmeha, i to od strane najbližih. Argumente protiv bih podelio na racionalne i iracionalne. Racionalni argumenti su dolazili od ljudi koji su me odvraćali zbog brige i bezbednosti, zbog nedovoljnog kvaliteta bicikla, moje nedovoljne fizičke spreme i nespremnosti na tako dugu vožnju, nedostatka novca, itd. Iracionalni ''argumenti'' su uglavnom zvučali otprilike: ''Ti si budala, šta će ti to u životu'', i na njih se uglavnom nisam ni obazirao, ali ovi prvi su me pomalo brinuli, mada nedovoljno da bih odustao od puta.

Put sam planirao ravno 3 dana, od čega o ruti i mapama nisam uošte ni razmišljao, niti sam mapu nosio, što se ispostavilo čak kao dobar potez, mada je naravno bolje imati bar mapu u torbi. Ja sam smatrao da mi ne treba. Mnogo puta su mi ljudi dali bolje savete nego da sam pratio mapu.

Pre polaska sam imao nekih 100km vožnje za mesec dana, i to je sve što sam odvezao u prethodnih 5 godina. Bicikl je Scott YZ4 Mountain Bike, platio sam ga u maju 2014. godine 140 evra polovnog. Nije za duže staze, jer ima masivan ram, pa je malo teži od treking bicikala,  međutim, deluje mi kao bicikla koja je neuništiva. Menjači su Shimano, ne znam koj model. Jedina stvar koju sam promenio na biciklu i to dan pred put, jesu spoljne i unutrašnje gume. Kupio sam spoljne gume Schwalbe Racing Ralph koje sam plaćao 20 evra po komadu na nekoj akciji, inače su skuplje. Unutrašnje sam platio po 500 dinara, isto neke nemačke. I to se pokazalo kao sjajna investicija, jer su išle mnogo brže nego stare gume, a pri tome nisam imao nikakvih problema s njima, što je za 500km odlično. Korpu iznad zadnjeg točka mi je namestio otac, skinuo je sa neke stare bickle. Malo je ojačao, ali je to i dalje ona mala gvozdena korpa sa ponike, ili tako nečeg. Bisage nisam hteo za sad da kupujem, nego mi je otac zašio dva stara ranca jedan za drugi, pa sam ih tako prebacio preko korpe, i savršano je pasovalo.Sve u svemu, bicikl je isto radio posle 1. i posle 500. kilometra, tako da, sa te strane sam izuzetno zadovoljan.

Teret mi je težio oko 25-30kg. Dva ranca sa stvarima, patikama, alatom, nekim glupostima, i sve se to nakupi. Šator je težio nekih 5-6kg. Nosio sam jednu rezervnu spoljnu gumu (onu staru) i dve unutrašnje, kao i pribor za krpljenje. Od alata sam imao jedan imbus za kočnice, jedan viljuškasti ključ za korpu, motrocangle, šrafciger, makaze, nož, i ništa više. Gumu sam naučio da menjam veče pred put :).

Rekoh da nemam niti iskustvo, niti nikakvu specijalnu kondiciju, ali mislim da sam prilično brzo vozio, jer sam shvatio da ću tako manje snage trošiti, a brže prelaziti put. Tempo je najbitniji. Uspostavi se jedan tempo okretanja pedala i ne menja se nekada i po 45 minuta-sat vremena, samo se menjaju stepeni prenosa u skladu sa terenom. To je valjda ono što biciklisti zovu kadenca. Prosečna brzina mi je bila 20km/h za ceo put. Na ravnom sam uglavnom vozio 25km/h, ako je blagi uspon, onda 17-18km/h, a ako je nizbrdo, onda preko 30, nekada i 40km/h. U kontinuitetu sam uglavnom vozio po 45 minuta do sat vremena, pa sam pravio pauze po 15 minuta. Kada se svrati u kafanicu ili pred prodavnicu, pauze umeju da budu i po pola sata. Mislio sam da će mi organizam tražiti više hrane, međutim, jeo sam kao i obično, jedino što sam jeo više voća i čokoladica. Pio sam ogromne količine vode, 4-5 litara dnevno. Jedite maksimalno kuvano hranu ukoliko ste u mogućnosti, jer digestivni trakt jako loše radi zbog suve hrane, a dodatno i zbog opšte dehidratacije organizma.

1. DAN - 93km (Smederevo - V. Plana - Markovac - Lapovo - Jagodina)

Računam da sam prvi dan krenuo iz Smedereva (odakle sam rodom), a ne iz Beograda, jer sam iz Beograda došao biciklom dva dana pre, ali bez tereta, pa nekako tih 50km ne mogu da računam u rutu.

Ustao sam u 8h, nedovoljno naspavan, i dok sam se spremio, jeo, napumpao gume kod vulkanizera (na 3 bara) i ostalo, bilo je već 10h, i tada sam krenuo. Imao sam istegnuće lista par dana pre toga i iako mi je prolazilo kroz glavu da bi moglo da se pogorša, jer me je noga bolela pri svakom obrtaju, rekao sam sebi da ću stići gde sam krenuo, makar i sa jednom nogom. Za divno čudo, bol u mišiću je nestao posle nekih 100km. Mazao sam dosta konjsku mast, možda je pomoglo.

Već na 20. kilometru mi kod sela Lugavčina iz kafanice mašu dvojica biciklista koji su krenuli u Batočinu i pristajem, da bi ubrzo krenuli u grupi ka Batočini. Tu sam shvatio koliko znači grupa za vožnju, jer je narednih 50 kilometara bilo kao igra, prošlo je neosetno, kroz šalu i priču, a tempo nije bilo nimalo naivan, jer smo prosečno vozili 25km/h. Rastali smo se na skretanju za Batočinu, i ja sam ispred sebe imao još nekih 25km koji su trajali kao večnost. Bilo je 14h, temperatura oko 35 stepeni, ja umoran, i ispred mene se našlo neko ogromno brdo pred Jagodinom, uspon od 7%, koji je trajao dobrih 6-7km. Tu sam prvi put gurao biciklu, jer me je sunce uništilo. U Jagodinu sam stigao u 16h tačno. Dakle, 93km sam prešao u intervalu od 10h-16h,  i tu računam ispijanje pića ispred prodavnice od 20 minuta i 5 ili 6 odmora po 10 minuta u hladu. Delovalo je prilično lako. Dva su se ozbiljna problema pokazala: 1) Izgoreo sam po rukama i butinama, jer nisam namazao kremu za sunčanje 2) Sedište je bilo užasno neudobno, i to mi je u nastavku puta bio ubedljivo najveći problem. Neki sunđer sam nabavio pa obavio oko sedišta, ali nije pomoglo. Nisma imao one biciklističke gaće koje imaju sunđer između nogu, i rekao sam da dok njih ne kupim ne idem više nigde biciklom. Sedište je inače original Scott-ovo, ali nije za te duže relacije. Moraću da kupim jedno prigodno i ma koliko trivijalno zvučalo, posle 500km bukvalno ne može da se sedi na pozadini.

2. DAN: 110km (Jagodina - Ćuprija - Paraćin - Pojate - Aleksinac - Niš)

Most preko Morave, Ćuprija

Opet sam kasno ustao, što se ispostavilo da će se dešavati svaki dan, i krenuo tek u 9:30h iz Jagodine, dakle, opet me je očekivalo putovanje po suncu. Prvi sledeći grad je Ćuprija, vrlo je blizu, i tu sam svratio na espreso od 200 dinara, koji im nikada neću oprostiti :). Nedugo zatim dolazi Paraćin, sličan grad kao Jagodina i Ćuprija, nekadašnji industrijski centri, sada idilični gradići na putu, i svi izgledaju identično. Do Pojata, put je bio bukvalno ravan, pomalo i dosadan. Ali, ono što me je dočekalo između Pojata i Ražnja nimalo me nije usrećilo. Uspon dugačak skoro 10km, bez drveta i šanse za hlad. Uspon nije strm, ali je jako dosadan, dugačak i naporan. Zaboravio sam da napunim vodu, kasnije računao da ću negde na tom usponu da napunim, međutim, ravno 10km nisam naišao ni na jednu kuću pored puta, tako da sam se žedan, a još i gladan penjao. Kada sam ugledao migavce (žute sitne šljive), trpao sam po 10 komada u usta, to je bilo nešto nasjlađe u životu što sam pojeo, a uz to me je i hidriralo. Stižem u Aleksinac i ono što tamo vidim me rastužuje. Mrtav grad, ljudi se vuku kao u zombi filmu, jednom rečju - užas. Malo sam promašio put tu, pa umesto da idem starim, ja otišao na naplatnu rampu za autoput, na kojoj je radio ni manje ni više nego pop u mantiji (kunem se! :)) i objasnio mi je gde da se vratim. Nije trebalo da se vraćam, trebalo je da idem autoputem tih preostalih nekoliko desetina kilometara od Aleksinca do Niša, jer je put koji vodi kroz sela apsolutni užas. Vodi preko brda, krivudav je, i morao sam da guram biciklu par puta zbog uspona. Jeste da nije dozvoljeno da se vozi bicikla po autoputu, ali je ponekad bolje tako, jer, nije manje bezbedno nego magistralom, i plus, nema uspona. Jedini stvarni rizik je policija.

Pogled na autoput sa seoskog puta ka Aleksincu

U Niš sam stigao u 20:30h i zatekao grad koji je živ, topao, slobodan, sve ono što nisu bili prethodni gradovi. Odužilo se malo, jer sam pravio minimum 10 odmora. Niš je zapravo jedini grad u pravom smislu te reči na celom putu, ne računajući Beograd. Našao sam se sa drugarom kod koga sam dogovorio prenoćište i zaspao oko 3 ujutru.

3. DAN:  50km (Niš - Leskovac)

Ustao sam kasno, oko 11h, jer sam hteo da se naspavam kako treba. Naravno, opet vožnja po najvećem suncu. Toliko je bilo jako, da sam zastajkivao na svakih 5 km da odmorim. Ulenjio sam se i rešio da ipak prespavam u Leskovcu, iako nisam ispunio planiranu rutu za taj dan, jer se osećalo da se sprema nevreme. Šator sam želeo da razapnem na izlazu iz Leskovca, međutim, prve komšije su to primetile, pa me pozvale kod njih prvo na kafu,  a onda mi dali i smeštaj. Jednom rečju, neočekivano i sjajno, hvala im.

4. DAN: 75km (Leskovac - Predejane - Vladičin Han - Vranje)

Grdelička klisura

Ustajem naspavan oko 7:30h, ali dok sam se spakovao i uvio sve u najlone pošto se očekivala kiša, krenuo sam tek u 9h. Jako čudna deonica. Do ulaza u Grdeličku klisuru ništa posebno, ali onda...temperatura mnogo niža, kiša samo što nije, magistralni put sa 2 trake za automobile i prostorom od oko 30cm za biciklu, vozi se jako brzo i preticanja na punoj liniji su kao dobar dan. Tih 30-40km kroz klisuru se mora posebno voditi računa i biti koncentrisan. Tu me je uhvatila i kiša, ali nije dugo trajala, možda pola sata, i pokisao sam, ali me nije usporila, a i brzo sam se osušio. Na toj deonici sam doživeo najgoru situaciju na putovanju. Radi se o prolasku kroz 2 tunela koji nisu dugački, možda po 400 metara, ali, toliko je opasno i odvratno prolaziti kroz njih, da ja nemam reči. Prvi je opasniji, jer ama baš nikakvog svetla nema. Kada sam ušao, nije bilo kola, i pored svetla koje sam imao napred, ja nisam video BUKVALNO ništa. Samo sam stao u jednom trenutku i nisam znao da li stojim na sred puta ili sa strane. Neki kamion je ušao u tunel i ja sam pokušao da pobegnem na trotoar u tunelu, ali sam shvatio da ne postoji, što me je dodatno uplašilo, a da ne govorim o zvuku u tunelu, gde se čini kao da je avion iza tebe, a ne kamion. Dakle, bez ozbiljnog svetla napred i nazad ne ulaziti u te tunele i ne kretati na put uopšte. Ako su one led lampe koje se montiraju kao što ja imam, onda najmanje dve napred. Iza jedno štop svetlo da stalno gori i jedno da trepće. Plus, ja sam imao žute fluorescentne markere i preko majice i preko stvari iza, tako da sam bio prilično dobro označen.

U Vladičin Han sam ušao s namerom da jedem, ali oni nemaju u celom gradu mesto da se kupi pljeskavica ili sendvič. To zapravo nije ni grad, to je neka odvratna mahala, prljava i neugledna u koju više nikada ne želim da uđem, jer je nešto najodvratnije što sam video na putu. Nastavio sam ka Vranju i u njega stigao negde oko 18h. Prvo sam potražio hostel, koji nisam našao, ni na netu, ni u gradu, a onda odlučio da ipak u šatoru spavam, i taman kad sam izvadio šator, krenula je kiša, komarci, da pada mrak i sve po redu kako to obično biva, pa sam završio u obližnjem motelu za 1300 dinara za noć, i nisam se pokajao. Vranjem nisam takođe impresioniran, prilično je mrtvo i nezanimljivo. Inače, između Vladičinog Hana i Vranja se gradi autoput čija jedna traka nije i dalje puštena u rad, ali je asfaltirana, pa sam ja njome vozio nekih 10km, jer nema saobraćaja, a asfalt je odličan. Opet sam skratio planiranu rutu i već sam krenuo da se brinem da li ću sutra uspeti da završim putovanje, jer je ostalo još 160km, a ja sam prethodne dve ture vozio po 50 i 75.

5. DAN: 160km (Vranje - Bujanovac - Preševo - Granica - Kumanovo - Sveti Nikole - Štip - Kočani )

Čim sam krenuo, iz priče sa meštanima sam shvatio da ću morati po prvi put da vozim autoputem, jer nisam hteo da idem seoskim putem koji vodi kroz brda. I uključio sam se na autoput 10km posle Vranja. Očekivao sam da će to biti stresno, opasno, loše iskustvo, a zapravo je bilo najrelaksiranije od svih deonica, jer nema automobila u susret, dovoljno je širok put jer ima tri trake u mom pravcu, a ja sam išao bukvalno po obodu zaustavne trake. Nije veliki promet bio, pa sam napravio odličan potez. Tako sam vozio sve do posle Preševa, gde dolazi državna granica. Razmišljao sam da li će mi neko praviti problem što sam na graničnom prelazu na autoputu, ali, naravno da nije bilo problema. Kolonu sam prešao i granicu prešao sa ličnom kartom u roku od 3 minuta. Tu bih napomenuo da se makeodnski graničar sprdao sa mnom na temu toga što nemam račun za biciklu, pa kao, ''ne dam ti da prođeš, odakle znam da li je kradena bicikla'', pa sam posle shvatio da to može stvarno da bude problem ako je neki nadrndani graničar u pitanju, tako da, ako imate račune ili bilo kakav dokument bicikla, nosite, neće da škodi.

Isključio sam se sa autoputa na isključenju za Kumanovo, prošao kroz grad i nastavio putem ka mestu Sveti Nikole. Predeo je predivan, put sasvim pristojan, i što je važno, nije prometan, jedva ponekad prođu kola. Tu sam opet napravio grešku, pa nisam sipao vodu, i ravno 30km vozio žedan, jer doslovno nije bilo nijedne kuće niti čoveka. Posledica neiskustva. Tu me je i kiša uhvatila, pljusak iz oblaka kome sam bukvalno bežao. Njemu sam pobegao, ostao je iza mene, a ispred ogroman crni oblak iz koga sevaju munje, i nalazi se tačno iznad Sveti Nikole :). Sreća dok sam došao do tog mesta, on se već sklonio, ali zatekao sam poplavljene ulice. Na tom putu između Kumanova i Sveti Nikole sam prvi put pomislio da idem pogrešnim putem, jer nije bilo putokoaza niti bilo koga koga bih mogao da pitam, a mapu naravno nisam imao :). Kada sam pitao nekog lokalca koliko ima do Kočana još, on mi je rekao da ima mnogo i da ne mogu da odem biciklom. Kada sam ga pitao: ''A šta bio rekao kada bih ti rekao da sam do ovde došao iz Beograda'' on mi je kratko odgovorio: ''Da si budala'' :). Štip mi je bio sledeća destinacija i psihički i fizički mi je tada bilo najteže. Taj dan sam vozio već 100km, bio sam na nešto više od 50 od cilja i svašta mi se dešavalo u glavi. Plakao sam, povraćalo mi se, pričao sam sa sobom, pevao i drao se, ali u jednom, trenutku sam stao, sišao s bicikla i nisam mogao da stojim više. Opet bez vode i gladan, plus pao mrak. Nekako sam uspeo da dođem do Štipa, u očajnom stanju. Tu sam jeo, pio, odmorio i ostalo je još 30km do Kočana, po seoskim putevima gde nema nijednog svetla niti kuće uz put, a 22h je bilo kada sam krenuo. Užasno iskustvo, jer se i inače plašim mraka. Ništa nisam video, i stalno sam navijao da prođu neka kola, samo da ne budem sam u mrklom mraku. A kad prođu, vodim računa da me ne pokupe. Polako se ređala sela i u jednom trenutku sam ugledao svetla sa repetitora u Kočanima. Neverovatan osećaj, ali nisam imao vremena za radovanje, nego sam gledao da što pre stignem u jednom komadu. Bilo je već 00:30h. I stalno sam sebi ponavljao da poslednjih 5km pazim, jer je mrak, umoran sam, koncentracija mi je pala i kao da sam znao...na 2km od ulaska u Kočane, tj. na 513. kilometru, jedini put kada sam mogao da padnem. Sišao sam sa asfalta da se osiguram od auta iza mene i kada sam pokušao da se vratim na asfalt, bio je previsok i točak je krenuo da klizi i da mi volan (guvernala) klizi dole. Cimnuo sam na drugu stranu, bicikl mi je poskočio i otišao u drugu stranu puta, ali nisam pao, ali je bilo za dlaku. Sve se dešavalo pri brzini od 25km/h. Pomogle su mi nove gume, jer bi stare skliznule sigurno. Na terasi me čekala devojka i njeni i ja sam jedva stajao, drhtao sam sav. Prešao sam 160km taj dan. Bilo mi je jako loše narednih 2 sata, dok se nisam malo smirio. Na celom putovanju, smršao sam 5-6 kila za tih 5 dana, iako sam jeo dobro. Sve u svemu, osećaj koji sam imao na kraju je bio...neverovatan. Odskočna daska za ozbiljnija putovanja koja planiram, samo sada mnogo ozbiljnije. :)

Sveti Nikole, Makedonija

Potrošio sam oko 4500 dinara za tih 5 dana. Tu računam jelo, kafu ili piće u svakom gradu u koji sam zašao, a ušao sam u svaki grad, spavanje u motelu i večeru u njemu i ostalo. Dakle, 40 evra je smešna cifra u odnosu na ono što sam doživeo i radio. Ovo je mogla da ostane samo jedna od želja i fantazija koju nikada neću ostvariti, samo da sam se vodio svim tim ''racionalnim''argumentima. Uvek nalazimo opravdanja i izgovore za neostvarivanje ciljeva. Ja sam rešio da za ovaj ''mali'' cilj nema izgovora i uspeo sam. Ako imate neka pitanja, sugestije, savete, nejasnoće, itd., pišite mi na: kolja_sd@yahoo.com. Pozdrav.

O plagiranju iz prve ruke

Kada je u pitanju plagiranje, čini mi se da nema kompetentnije osobe od mene da o plagiranju  priča. Ne zato što sam plagirao, nego zato što sam mnogo puta (pro)dao svoje radove studentima da ih predstave kao svoje. Dakle, bio sam mnogo puta saučesnik u plagiranju. Za to delo sam odgovarao i izvesno vreme bio suspendovan sa fakulteta. Bez želje da ulazim u moralne rasprave o tome da li sam bio svestan posledica, da li sam opravdano kažnjen, da li sam mogao da nađem neki drugi način da preživim, itd., želim da ukažem na nekoliko stvari koje mogu biti od pomoći kako studentima, tako i fakultetu, ali i celom unverzitetu uopšte.

Prvo, Disciplinski pravilnik Univerziteta u Beogradu iz 2007. godine ( u daljem tekstu: DP) je manjkav i ne predviđa plagiranje kao prekršaj. Studenti koji plagiraju rad i budu otkriveni se terete po članu 9. koji se odnosi na ,,Korišćenje nedozvoljenih sredstava na ispitu i polaganje ispita protivno utvrđenim pravilima studija’’ za šta je sankcija privremeno suspendovanje sa fakulteta u rasponu od 15 do 30 nedelja. Članom 90. Zakona o visokom obrazovanju se jasno razdvajaju ispit i predispitne aktivnosti (u šta se ubraja seminarski rad) i nemoguće je tretirati te dve stvari kao istovetne i povezane. Po sadašnjem  DP, plagiranje rada nije ni ,,korišćenje nedozvoljenih sredstava na ispitu’’ (u šta spada korišćenje bubice, puškica, itd.), ali nije ni ,,polaganje ispita protivnom utvrđenim pravilima studija’’, jer je rad predispitna obaveza jasno razdvojena od polaganja ispita koji je ,,jedinstven i polaže se usmeno, pismeno, odnosno praktično...u sedištu visokoškolske ustanove’’ (čl. 90. Zakona o visokom obrazovanju, stav 1., 2., 5.). Zbog svega je neophodno da se postojeći DP dopuni stavkom o plagiranju, gde bi se taj prekršaj jasno definisao i za njega propisala odgovarajuća sankcija.

Drugo, u sadašnjem DP, ali i u svim ostalim internim pravilnicima konkretnih fakulteta, ne postoji stavka koja može teretiti onog koji je (pro)dao rad studentu (plagijatoru) na korišćenje. Konkretno, ne postoji stavka DP koja bi mene teretila ako bih svom kolegi dao rad na korišćenje, što je de facto saučesništvo u plagiranju. U nedostatku te stavke, fakulteti se u ovakvim slučajevima pozivaju na čl. 9 stav 2 DP koji se odnosi na ,,polaganje ispita umesto drugog’’. Konkretno, ja sam suspendovan, jer sam dao svojim kolegama 3 seminarska rada da ih predstave kao svoje i optužen sam da sam polagao ispit umesto njih. Jasno je da nema govora o polaganju ispita, već o eventualnom polaganju predispitnih obaveza, a u pređašnjem pasusu sam pojasnio da su te dve kategorije jasno razdvojene zakonom. Ne želim da negiram svoju krivicu, ali želim da kriterijumi budu jasni i unapred poznati, pa zato smatram da je neophodno da se u postojeći DP uvede stavka ,,saučesništvo u plagiranju’’, kako bi se pravično  sankcionisali ovakvi slučajevi. 

Konačno, plagiranje radova je primer vrhunskog akademskog nemorala, ali pre nego što profesori krenu da dele moralne lekcije studentima, trebalo bi da se zapitaju zašto su studenti nezainteresovani za pisanje radova i zašto posežu sa kupovinom i plagiranjem? Lenjost studenata sigurno nije glavni razlog za to.

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

Akuzativ
Aleksandar Sekulić – 2389
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Bozóki Antal
Bozóki Antal (hon)lapja
Ch3d4 (Vojislav Bajakić)
Constrictoria Boa
CRZ Blog
cult – B92 blog
Danubius forum
Dario Hajrić – Sistem i lom
Dejan Pešić
DJ Ivica
Dokona popadija
Dopisi iz Diznilenda
Đorđe Bojović
Džunglica
Edis Đerlek
Euterpaspeaks
FCBK
Ivana Ćirković – Organ Vlasti
Ivy Jbte
Iz glave radio
Izvan kuhinje
Jelica Rogić
Just Bloggin’
Kriza identiteta
Leksikon YU mitologije
Liceulice
Logaritam
Loose Ends in Economics
Luka Božović
Mahlat
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Mesec, suncokret i ostale priče
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Đajić
Miloš Sečujski – B92 blog
Mojporrtal.org
Mr Black
Ne verujem u muk istine
Nebojša Knežević – yzmaya
Negoslava’s Blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Nikola Kolja Krstić
Novi Sad 2020
Novinarizmi
Novosadsko ubrojčavanje
Od svega po malo
Osmi dan
Ostavite Teslu na miru
Pagankawebshtizza
Panonska revija ludosti
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje
Pećko pivo
Peščanik
Politiks tejps
Popovsko Dokonisanje
Prešlicavanje
Pressburger Csaba
Pressburger Csaba
RainDog po treći put među blogerima
Random Code and Beauty of Organic Entities
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sandra Simonović
Sara Radojković
Savesna
Spookyludila
Staša Koprivica – 100 lisica
Strahinja Krstić
Troblog
Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista
Vazda nešto
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
VladanBa’s Blog
Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael
Vladimir Milutinović – Dvogled
Whatever… Nevermind
While Sleepwalking…
Žarka Radoja – Kontrapress
Žarko Ptiček
Žene sa Interneta

Organizacije i pokreti:

Beograđani protiv prohibicije
Centar za praktičnu politiku
Centrar za marginu
Fondacija Dokukino
Građanske inicijative
Kuća ljudskih prava i demokratije
Mreža za političku odgovornost
Share Fondacija / Share Defense
Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

Građanke i građani:

Admir Smajović
Aleksandar Atanasijević
Aleksandar Jovičić
Aleksandar Kezić
Aleksandar Kokotović
Aleksandar Lučić
Aleksandar Stanojković
Aleksandar Živadinović Ćupas
Aleksandra Anokić
Aleksandra Đerić
Aleksandra Jensen
Aleksandra Sokolović
Aleksandra Tomić
Ana Bellotti
Ana Čiča
Ana Kerečki
Ana Manić
Ana Marković
Ana Petrović
Anđela Milivojević
Anica Spasić
Biljana Kovačević
Biljana Kukić
Biljana Marinković
Biljana Mladenović
Biljana Stepanov
Bojan Cvejić
Bojan Radović
Bojana Jevtović
Bojana Miković
Bojana Selaković
Boris Bašić
Boris Lučić
Boris Sijerković
Boško Hadžić
Branislava Nestorov
Branka Dobrić
Dalibor Stojičić
Dana Selaković
Danica Nikolić
Danijel Milošević
Danijela Pejatović
Danijela Rafailović
Danijela Ranković
Danijela Tasić
Darko Vlahović
Dejan Košanin
Dejana Stevkovski
Denis Lazetić
Dijana Hinić
Dimitrije Petković
Đorđe Mančev
Đorđe Trikoš
Dragan Popović
Dragana Kostadinović
Dragana Pećo
Dragana Zlatičanin
Dražen Zacero
Dubravka Nikolić
Dubravka Velat
Dunja Lazić
Đurđa Đukić
Dušica Petrović
Duško Jerkov
Dževid Sadović
Edita Miftari
Emina Kovačević
Filip Perić
Fismir Jahiu
Goran Zarić
Gordana Šajinović
Irina Zahar Hinrichs
Iva Jović
Ivan Lukić
Ivan Popović
Ivan Stanojević
Ivan Stevanović
Ivan Tot
Ivan Vlajić
Ivana Jakovljev
Ivana Mirčetić
Jasmina Lazić
Jasmina Milojević
Jasmina Radovanović
Jelena Jovanović
Jelena Kandić
Jelena Milojković
Jelena Paligorić
Jelena Petrović
Jelena Radanović
Jelena Simić
Jelena Stević
Jelena Tot
Jelisaveta Manojlović
Jelisaveta Mikulić
Jovana Gligorijević
Jovana Jakovljević
Jovana Kolarić
Jovana Pavlović
Jovana Polić
Jovana Prusina
Jovana Radovanović
Jovana Sikimić
Jovana Tripunović
Jovana Vujičić
Jovana Vukić
Katarina Tadić
Ksenija Stojanović
Lav Kozakijević
Lazar Marjanović
Lazar Milovanović
Leopold Rollinger
Ljiljana Bukvić
Ljubica Turudić
Ljubomir Medaković
Luka Rajić
Maja Mićić
Maja Stojanović
Maja Vasić-Nikolić
Maja Vrtarić
Marija Avramović
Marija Đelić
Marija Janković
Marija Maša Bojičić
Marija Milosavljević
Marija Penezić
Marija Radovanović
Marija Stanojčić
Marija Vukosavljević
Marijana Toma
Marina Andromarta Bogojević
Marina Ristanović
Marina Stamenković
Marina Ugrinić
Marko Bogunović
Marko Mitrović
Marko Vidojković
Mašan Minić
Mikaela Smičković
Milan Cvijić
Milan Đukić
Milana Ninković
Milanče Milosavljević
Milena Dragićević
Milica Jovanović
Milica Stojanović
Miljenko Dereta
Milomir Sekulić
Miloranka Ilić
Miloš Avramović
Miloš Dašić
Miloš Janković
Miloš Mihajlović
Miloš Nikolić
Miloš S. Nikolić
Mina Ilić
Mirjana Drašković-Ivica
Mirjana Miočinović
Mirko Rudić
Miroslava Marjanović
Mladen Manojlović
Momir Pejatović
Nada Likar
Natalija Marjanović
Nataša Agbaba
Nataša Mijatović
Nataša Nikolić
Nataša Robulović
Nebojša G. Mirković
Nenad Nikolić
Nenad Vukadinović
Nikola Adžić
Nikola Ristić
Nikola Tomić
Nina Savić
Ognjen Đerić
Olga Gligorović
Peđa Mitrović
Petar Tančić
Radina Vučetić
Radmilo Marković
Rajma Isljami
Ratko Femić
Robert Čoban
Sandra Popović
Sanja Jović
Sanja Zrnić
Sara Dereta
Saška Karamarković
Selma Lazović
Slavica Slatinac
Slavica Stojanović
Slobodan Joksimović
Slobodan Srdić
Snežana Čongradin
Snežana Marković
Sofija Mandić
Sofija Marjanović
Srđan Dinčić
Stefan Aleksić
Stefan Ćorić
Stefan Jovanović
Stefan Šparavalo
Stevan Đekić
Stevan Ristić
Tatjana Radunović
Teodora Tomić
Uroš Jovanović
Vanesa Nikolić
Veljko Radunović
Veselin Nasufović
Vesna Đukanović
Vesna Mićanović
Vesna Miletić
Vesna Pešić
Vesna Vasiljević
Višnja Filipović
Vladimir Marović
Vladimir Stojanović
Vukan Simonović
Vukašin Obradović
Žarko Canić
Žarko Ogrizović
Zdravko Janković
Željka Pantelić
Zoran B. Nikolić
Zorica Filipović
Zorica Šćepanović

Proglas partijskim parazitima

 *Objavljeno na portalu: www.sdcafe.com

Svim parazitima, partijskim poltronima, uvlakačima, ljigavcima, mešetarima, i ostalima koji podržavaju ovakav nakaradni sistem u Srbiji i kojima je članstvo u partiji jedina referenca, poručujem sledeće: Vi niste ljudi. Vi ste imitacije ljudi. Ljudski otpad koji nas je i doveo ovde gde jesmo. Nusprodukt demokratije. Da bi jedinka postala čovek, ona pre svega mora da preraste u ličnost i da u tu ličnost usadi bar zrnce individualnosti i ljudskosti.

Vama, kojima je sud partije važniji od vašeg ličnog suda, vama se pre svega obraćam. Kupljene diplome, kupljena radna mesta i kupljeni status u društvu ne mogu prikriti smrad koji ostavljate svojom nečovečnošću. Taj odvratni zadah parazitizma, konformizma i palanačkog mentaliteta, to je zadah propasti i poraza. Vi ste mi ukrali Smederevo, vi ste mi ukrali Beograd, vi ste mi ukrali Srbiju. Zbog takvih kao što ste vi svaki mladi čovek koji je iole kreativan želi da pobegne iz soptvenog grada, iz soptvene zemlje. Vi ste loši horor režiseri naše prošlosti i kradljivci naše budućnosti.

Vi, koji se prodajete za lepu reč, obećanje, radno mesto i privilegije, nemojte nikada smetnuti s uma da ste se - PRODALI. Prodali ste sebe, svoju ličnost i postali ste ljuštura bez ikakvog integriteta i autonomije. Postali ste marionete u rukama Cezara i prinuđeni ste da igrate kako on zapovedi. Vi ste sporedne uloge u vašim životima, vi glumite sopstveni život kao statisti u lošim kostimima.

Vi, koji ste se prodavali Titu i Miloševiću, a sada se prodajete  Gospodaru Vučiću i Dačiću, vi menjate bogove, ali ostajete podanici. A, društvo čiju većinu čine podanici jeste podaničko, i ono se ne može voditi i usmeravati, njime se mora vladati i ono se mora bičevati. Dokle god je ovaca za bičevanje, dotle će biti i pastira.

Ali, nama ne treba pastir niti vođa, nama treba građanin. Građanin koji će misliti svojom glavom, koji će biti kritičan, racionalan i politički obrazovan. Takvog građanina je nemoguće šišati i bičevati. Od takvog građanina se trese svaka vlast.

I zato, ''čuvajte se Martovskih ida'', jer 16. marta neće biti ubijen Cezar kao po predanju, već ćete biti ''ubijeni'' Vi koji budete glasali za njega. A, posle izbora nema kajanja...

Čije su naše pare?

 *Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs

Nisam ekonomista i u ekonomiju se razumem površno – svega par predmeta na fakultetu mi je dalo osnov tek toliko da u kafani mogu da vodim naizgled ozbiljne ekonomke rasprave. Nisam ni vojnik partije, ni ideologije. Nisam od onih koji će kritikovati samo da bi kritikovali i nisam od onih koji ne znaju da pohvale kad se zasluži. U Deda Mraza ne verujem, znam samo da kažu da je poreklom iz Finske. Rekao bi neko da su ti Finci neki fin narod, čim nose poklone celom svetu. Verovatno i jesu. U ovom tekstu ću ipak govoriti o smederevskom novogodišnjem poklonu Fincima, valjda da im se odužimo za sve poklone do sad.

Pre mesec dana je bombastično najavljeno da će finska kompanija PKC pokrenuti proizvodnju u Smederevu i da se očekuje da se otvori 1500 novih radnih mesta. Investicija je procenjena na oko 9 miliona eura. Vučić & Co. su potpisali Memorandum o saradnji sa Fincima, i posao je zvanično sklopljen. Pomislih da je to sjajna vest, 1500 porodica će obezbediti egzistenciju, grad će se pokrenuti, a možda će se još neki investitor javiti, itd. Pošto me je srpska realnost i praksa naučila da svaku vest primam sa određenom dozom konstruktivne kritike, u meni se javi onaj đavolak i kaže mi da se detaljnije informišem o svemu, i evo o čemu se tu zapravo radi?

 Famoznih 9 miliona eura potrebnih za izgradnju hale i ostalu infrastrukturu će obezbediti Grad Smederevo, odlukom o kreditnom zaduženju od 1.077.211.522 dinara, što je protivvrednost 9.449.224 eura. Da ponovim, za one kojima nije najjasnije – Grad Smederevo će uzeti kredit od 9 miliona eura i napraviće halu i infrastrukturu nekoj finskoj kompaniji, a onda će finska kompanija da zaposli 500 + 1000  ljudi. Rekoh da se slabo razumem u ekonomiju, ali cenim da sam i dalje pri zdravom razumu, pa da postavim jedno zdravorazumsko pitanje: Zašto bi se Smederevo zadužilo  9 MILIONA EURA i pravilo fabriku bilo kojoj stranoj firmi? Razumeo bih da Grad Smederevo ima već postojeću halu koja se ne koristi, ili nešto slično, ali, mi zadužujemo grad ogromnim kreditom, a znamo u kakvoj je situaciji Smederevo.

Protiv sam bilo kakvog zaduživanja Grada zarad pokretanja gradske ekonomije, ali ako se već zadužio, aman ljudi, pa zašto niste uložili te pare u neku domaću firmu? Zašto niste uložili pare u poljoprivredu u kojoj imamo potencijala? Dokle da dajemo stranim firmama 5.000 ili 10.000 eura po radnom mestu, zašto su one bolje od bilo koje domaće firme? Ako je neko hteo da investira u Smederevo, pa zašto nije investirao? Vi ovo nazivate investicijom? Zar ćete se ovom ‘’investicijom’’ hvaliti sutra u kampanji i reći kako ste spasli grad od propasti? Ovo zaduživanje je omča oko vrata Smederevu!

Još nešto me interesuje: Ko je napravio studiju izvodljivosti i ko je izračunao da će se Gradu tih 9 miliona eura vratiti i kako je to uradio? Postoji li jasna računica da će ovo biti isplativo? Ako ne postoji, onda me interesuje ko će biti odgovoran ako finska fabrika propadne, a nama ostane 9 miliona eura kredita?

Ono što me posebno interesuje, to je: Da li će se posao u toj finsko-smederevskoj fabrici dobijati preko partijske linije ili će se zapošljavati najobrazovaniji, najsposobniji i najobučeniji građani Smedereva? Šta vi mislite?