*Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs
Portman Roud, 19. septembar 2002. godine,
31. minut prve utakmice Uefa kupa između Ipsvič Tauna i Sartida. Stadion
je zanemeo. 120 godina fudbalske istorije bivšeg šampiona Engleske,
osvajača UEFA kupa i FA kupa, palo je u vodu kada je Nenad Mirosavljević
jakim udarcem zatresao mrežu golmana Maršala. Pre toga, popularni
''plavci'' iz Ipsviča nisu izgubili ravno 40 godina na svom stadionu u
evropskim takmičenjima, 30 utakmica za redom. Nisu izgubili ni to veče,
jer su uspeli da poravnaju rezultat preko Armstronga u 55. minutu. Sutra
dan je o našem Smederevu pisano na stranicama britanskog Gardijana i
Sana, a BBC je izvestio da je anonimni tim iz Smedereva pred odlaskom u
narednu rundu UEFA kupa.
U revanšu, na stadionu kraj Stare železare
se okupilo 15.000 Smederevaca, najviše od kad je rekonstruisan stadion,
i svi su bili spremni za spektakl. Za mene je to bilo ostvarenje sna. U
Smederevu, sedim na dnu istočne tribine i na nekoliko desetina metara
od sebe gledam fudbalere poput Markusa Benta, Darena Benta, Džordža
Finidija, Meta Holanda. Kada je sudija svetske klase Medina Kantaljeho
dao početni zvižduk, stadion je proključao. Međutim, već u 9. minutu je
sviran penal za Ipsvič, koji je Markus Bent materijalizovao i doneo
vođstvo Ipsviču. Scena koja će mi ostati zauvek u sećanju je situacija
pored aut linije kada je Bent prišao da se pozdravi sa svojim saigračem,
a čovek do mene mu je šaljivo doviknuo: ''Fuck you, Marcus!'', a Bent
ga je pogledao začuđeno, rekao mu ''Why?'' i onda mu je poslao poljubac
uz osmeh. Cela tribina se slatko nasmejala, jer smo smo bili svesni
privilegije koju imamo, a to je gledanje vrhunskih fudbalera koji se uz
to još neformalno šale s nama. Sartid je napadao, imao šanse, ali, do
kraja je ostalo 0:1 za Ipsvič.
Posle ovog kratkog prisećanja koje mi
izaziva najlepše emocije, samo što mi suze ne krenu kada se setim
biciklica Goše Bogdanovića, slobodnjaka Mudrinića, parada Dragana
Žilića, Kežmana, Pantelića, Mirosavljevića i ostalih. Zar su Čugalj,
Prijić i Branežac zaslužili ovo što se danas dešava sa našim fudbalskim
klubom? Zar su radnici koji su igrali za naš klub na tadašnjem terenu u
tvrđavi zaslužili da se govori o gašenju? Zar je zaboravljen osvojen
nacionalni kup pobedom protiv Crvene Zvezde u finalu, zar je
zaboravljeno igranje u Evropi i protivnici poput Ipsviča, Minhena 1860,
Slavije iz Praga, Dandija, i ostali? Zar su Despoti zaslužili da se
ugasi klub za koji su toliko mnogo dali? Zar smo svi mi Smederevci
zaslužili da se ugasi klub zbog bahatog ponašanja ljudi koji su
napravili ogromne dugove? Fudbalski klub Smederevo se ne sme ugasiti,
jer je on postojao i pre nas, jer on mora postojati i posle nas! Klubu
moraju pomoći kako lokalna vlast, tako i uspešni pojedinci koji su u FK
Smederevo stvoreni. Ukoliko naš klub i pored svega ipak ugase, on će
zauvek nastaviti da živi u našim srcima.
Na kraju, prenosim saopštenje navijačke grupe Ultra Semendria postavljeno na fejsbuku, i ovom prilikom im pružam punu podršku!
''NE DAMO NAŠ KLUB! Ova rečenica nije
fraza, ne ponavlja se bez razloga, nije samo rečenica koja se provlači
kroz razgovore i kopira na internetu. Svi moramo da je shvatimo kao našu
dužnost, moramo da se suprotstavimo ovome što nam rade. Jer ovo utiče
upravo na nas, na Smederevce, na Smederevo. Gašenje kluba je direktan
udar na sve građane Smedereva i to svi moraju da razumeju. Malo ko može
da se pohvali sa 90 godina trajanja u Smederevu. A ako se ne pobunimo za
ovo, gasiće se i ostalo. Svaki sledeći dan posvetimo pravoj borbi,
borbi za naš gradski fudbalski klub. Svako može da uradi nešto, neko
manje, neko više, ali je najbitnije da reagujemo i zajedničkim snagama
sprečimo ono najgore, tj. gašenje. Zato Smederevci, spremajte se, širite
priču, pa da u sledećim danima, što masovnije iskažemo svoje
nezadovoljstvo, tamo gde treba!''
