Tursko proleće ili izmišljena revolucija?

Želim da ovim tekstom skrenem pažnju građanima Srbije koji podržavaju ''narod Turske u borbi protiv diktatora Erdogana'', da budu oprezniji u davanju podrške nasilnim demonstracijama koje za cilj imaju destabilizaciju Turske. Dve stvari se moraju posmatrati paralelno i nikako se ne smeju mešati. Prvo, za svaku osudu je brutalna reakcija policije protiv demostranata koji su se okupili kako bi sprečili uništavanje parka i zbog toga bi neko morao da odgovara. Potpuno je druga stvar što su razne ekstremističke grupe, poput Komunističke partije Turske ( Türkiye Komünist Partisi, TKP) iskoristile ovaj građanski bunt naroda da promovišu sebe i svoje metode borbe. Lomljenje izloga i pljačka, vađenje kaldrme i gađanje policije, paljenje automobila i bacanje molotovljevih koktela su metodi ekstremista. Takav način borbe bi bio legitiman samo u slučaju terora vlasti, kada ne postoji drugi način da se totalitarizam razbije i da se diktator sruši sa vlasti. Ipak, ja ću vam ponuditi par argumenata koji govore u prilog tome da ovi nasilni protesti nikako nisu legitimni, kao i da Turska nije diktatorska država.

                                                Brojne komunističke zastave na protestima u Turskoj

Prvo, Freedom House, poznata svetska organizacija koja se bavi ljudskim pravima i  demokratizacijom u svetu, izdaje godišnje izveštaje o stanju demokratije u svim državama sveta. U generalnom izveštaju za 2013. godinu, Freedom House definiše Tursku kao ‘’delimično slobodnu državu’’ (podela je izvršena na slobodne, delimično slobodne i neslobodne), isto kao i Makedoniju, BIH, Albaniju, Kosovo, Gruziju, Ukrajinu, Meksiko, i mnoge druge. U posebnom izveštaju o slobodi medija iz 2013. godine, Freedom House medije u Turskoj vidi opet kao ‘’delimično slobodne’’, što ih svrstava u red država poput Italije, Mađarske, Srbije, Crne Gore, Izraela, Bugarske, Hrvatske, Rumunije, i mnogih drugih država Evrope. Čuveni Democracy Index, koji izlazi svake godine i beleži stepen demokratičnosti svih država u svetu, je Tursku 2012. godine definisao kao ‘’hibridni režim’’ (podela je na potpune demokratije, nepotpune demokratije, hibridne režime i autoritarne režime) i svrstao je na 88. mesto, od 167 mesta po demokratičnosti. Kao hibridni režimi su definisani i BIH, Albanija, Gruzija, Ukrajina, itd., dok su npr. Rusija i Kina svrstane u ‘’ autoritarne režime’’. Izuzetno je važno uporediti vrednosti iz tog indeksa demokratičnosti za oblast ‘’izborni proces i pluralizam’’. Turska je za izborni proces i pluralizam dobila ocenu 7,92/10, što znači da ima višu ocenu od npr. Makedonije 7,75, Albanije 7, BIH 6, 92, dok istu ocenu ima sa, npr. Crnom Gorom 7,92. Za ‘’funkcionalnost vlade’’, Turska je dobila ocenu 6,79, što je više od Srbije, Crne Gore, Bosne, Makedonije, BIH, Hrvatske, Mađarske, Poljske, Grčke, Italije, Kipra, Litvanije, Portugala, itd.

Zašto pominjem sve ove podatke? Pominjem zato što građani Turkse imaju šansu da na demokratskim izborima menjaju svoju vlast. Na opštim izborima u Turskoj, Erdoganova Partija pravde i razvoja je osvojila blizu 22 miliona glasova (49,8%) čime je osvojila 327 od 550 poslaničkih mandata. Druga stranka po snazi je Republikanska narodna partija koja je osvojila 11 miliona glasova (25,9%), što im je donelo 135 poslaničkih mandata. Dakle, Turci su na slobodnim izborima ubedljivo izabrali Erdoganovu partiju koja ima apsolutnu većinu u parlamentu. Zašto je to tako ako je Erdogan diktator?

Prvi razlog leži u činjenici da je Turska ekonomija jedna od najpoletnijih u svetu, jer posle Kine ima najveći ekonomski rast u svetu, koji iznosi 7%. Nezaposlenost je u Turskoj 8,9%, što je niže nego u većini zemalja Evropske Unije. Standard građana konstantno raste, i sve to za vreme ekonomske krize koja je bacila na kolena mnoge svetske ekonomije. Turska je ove godine i zvanično isplatila poslednji cent svog duga MMF-u, koji je 50 godina isplaćivala, i već od 2014. će sada ona kreditirati MMF, jer će mu uplatiti 5 milijardi dolara, kako bi pomogla njegov rad.

Drugo, Turska je država u kojoj je društvo konzervativno. Ne smemo zaboraviti da je to država u kojoj su ‘’do juče’’ vladali Sultan i Veliki vezir, u kojoj je islam bio državna religija. Danas je Turska sekularna država, ali konzervativizam iz turskog društva nije izčezao. Baš zbog toga je Erdoganova partija naišla na široku podršku Turaka, zato što je ponudila jedan konzervativni politički program, ali što je važno, ne radikalno konzervativan. Erdogan u Turkoj ima kritičare sa ekstremne desnice, jer ga kritikuju da je njegov program suviše sekularan. Tu pre svega mislim na Partiju Velike unije i na Partiju nacionalnog pokreta. Konzervativizam Turaka je izraženiji u unutrašnjosti Turske, ali on nije ništa manji ni u evropskom delu, posebno u Istanbulu, gde partija Erdogana ima većinu.

Treće, nekoliko desetina hiljada ljudi na protestima je potpuno irelevantna brojka za državu koja ima 75 miliona stanovnika, i za grad poput Istanbula koji ima 13 miliona. Posebno padaju u oči komunističke i anarhističke zastave među demonstrantima, koji nisu ništa drugo do klasični ekstremisti koji koriste svaki građanski bunt kako bi promovisali sebe i svoje ideje.

Erdoganovoj vladi bi se mogle mnoge stvari zameriti, poput brutalnosti policije, hapšenja novinara, preteranog promovisanja islama, raznih zabrana koje se nikako ne mogu nazvati demokratskim. Tu mislim npr. na zabranu prodaje i reklamiranja alkohola, pod direktnim uticajem islamskog lobija. Ipak, to su razlozi za kritiku, za negodovanje, i ukoliko građani Turkse zaista žele da skinu Erdogana, imaju mogućnost da to urade na narednim izborima. Međutim, ovakvi pokušaji destabilizacije Turske, a posebno Istanbula, su po mom mišljenju jako opasni i ničemu dobrom ne vode. Razmislite pre nego što dajete bilo kakvu blanko podršku protestima širom sveta. Realnost nekada nije ista sa izveštajima svetskih medija (mada mnogi svetski mediji upravo potvrđuju moje stavove). Svoje stavove sam bazirao na činjenicama i podacima, zdravom razumu, kao i na boravku u Istanbulu u januaru mesecu ove godine, gde sam razgovarao sa lokalnim stanovništvom.

Železara Smederevo - rupa bez dna

*Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs


Francuski nobelovac Albert Kami je jednom prilikom rekao da protiv neprijatnih istina postoji samo jedan lek – treba se s njima suočiti. Naravno, mnogo je bezbolnije lagati sebe i dozvoljavati drugima da nam pričaju bajke, jer suočavanje sa istinom i realnošću  nije prijatno. Ipak, ne živimo u bajci, nego u realnom vremenu, a ono je, nažalost, itekako mračno.
Počeću zato s prvom istinom, rizikujući da me najmanje 5200 Smederevaca proglasi bezosećajnim zlikovcem:  Železara Smederevo je rupa bez dna koja se što pre mora, ili privatizovati, ili ugasiti. Ne tvrdim ovo zato što sam izuzetno pametan, ili zato što sam zlurad, već zato što mi zdrav razum govori da je to jedino održivo rešenje. Nemojte se zavaravati da će neko kupiti železaru ovakvu kakva je. Priče u medijima o interesovanju Rusa, Belorusa i Ukrajinaca su klasično spinovanje vlasti, koje za cilj ima mazanje očiju narodu i kupovinu vremena. Kako trenutno stvari stoje, železara pravi mnogo veći gubitak kada radi nego kada je peć ugašena, i ponovno pokretanje proizvodnje nije ništa drugo do jeftina populistička mera koja će trenutno kupiti socijalni mir u državi i gradu. Ali, taj socijalni mir je itekako  skup, i ono što je ključno, on daje lažnu nadu građanima da će železara u Smederevu nastaviti da posluje s uspehom. Nema ništa od toga, dragi moji Smederevci. Da ima, ne bi Amerikanci ni napuštali železaru, nego bi iskoristili sve mogućnosti za zaradu i ne bi se zatvarale železare širom Evrope.
Ključno pitanje je: šta učiniti sa sudbinom  5200 radnika, jer je to sudbina 5200 porodica, i uz to, nekoliko hiljada ljudi koji sa železarom sarađuju kao kooperanti? Odgovor nije popularan niti idealan, ali je jedini mogući – otpustiti onoliko radnika koliko je potrebno i u životu ostaviti samo one pogone za koje postoji interesovanje da se privatizuju. Za otpuštene obezbediti kvalitetan socijalni program, u okviru koga treba obezbediti otpremnine. Otpuštene uključiti u program pomoći pri investiranju dobijenih sredstava, kako ne bi većinu novca ''bacili'' na kupovinu automobila, nameštaja i opremanje kupatila. Ogromne subvencije koje država daje trenutno za železaru preusmeriti (privremeno) u finansiranje poljoprivrede i turizma, od kojih Smederevo može itekako kvalitetno da živi i to je dugoročno isplativije i za državu, a posebno za grad.
Druga istina, s kojom se Smederevci koji su zaposleni u Železari Smederevo moraju suočiti, jeste da građani Srbije nisu dužni da plaćaju parazitiranje gubitaša na njihovim leđima. Ne samo smederevskog, nego bilo kog srpskog gubitaša. Loše se živi i u  mnogim drugim srpskim gradovima, pa ih država ne održava veštačkim disanjem. Nije problem u subvencijama države, problem je što i pored subvencija Železara Smederevo mesečno pravi ogromne, milionske gubitke. To nije normalno ni ekonomski, ni zdravorazumski. Političarima nije u interesu da posežu za ovim nepopularnim merama poput otpuštanja, jer to za njih znači gubitak glasova, ali teško ekonomiji u koju se meša politika.
Ono što me je najviše fasciniralo, to je saopštenje Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, koje kaže da radnici Železare Smederevo nisu motivisani da rade za 80% plate (pošto im je 20% smanjena od kad je proradila železara), i da radije biraju da idu na bolovanje nego da rade. Iz toga izlazi da im je mnogo bolje da železara ne radi, jer tada primaju 60% plate za nerad. Izvinite, ali, to je bezobrazluk. Toliko je građana u Smederevu koji su bez posla i koji bi bili srećni da rade i za 50% trenutne plate u železari. Ukoliko je neko destimulisan da radi, a pruženo mu je da radi za sasvim solidnu platu za srpske uslove, iako ta firma pravi ogromne gubitke, onda ga treba najuriti na ulicu bez ikakve otpremnine, jer na njegov posao čekaju i motivisani i mlađi, a možda i stručniji.
Eto, dragi moji Smederevci, ispričao sam vam priču koje ste verovatno i sami svesni, samo što je nekima teško da to sebi i priznaju. Nisam srećan što je situacija ovakva, ali, nije rešenje da se lažemo, nego se moramo pogledati u oči i prihvatiti da je ovakva železara u Smederevu neodrživa, i da je bolje za sve nas da se ona ugasi, jer je ogroman balast za celu Srbiju. Ukoliko uskoro čujete ovu priču od političara (a čućete je), nemojte im verovati, ali verujte meni, jer što bi Sokrat rekao, moj glavni svedok da govorim istinu jeste moje siromaštvo.