Pojmovnik za političke idiote

Svakodnevno slušamo u medijima pominjanje pojmova ''država'',''vlast'',''demokratija'', ''kapitalizam'', ''liberalizam'', ''ljudska prava'', ''levica i desnica'', ''vlada i parlament'', ''sudstvo i policija'', ''premijer'', ''predsednik'', ''interesne grupe'', a nismo svesni da većina stanovništva, zapravo, nema pojma šta ti pojmovi znače. Glavni preduslov za konsolidovanje demokratije u jednoj državi, jeste politička kultura njenih građana. Ako građani nemaju političku kulturu, oni postaju laka meta harizmatičnih demagoga koji će vešto iskoristiti  političku zatucanost naroda, i lako će preko izazivanja emocija u narodu, obično forsirajući nacionalne, verske, ili ideološke teme, manipulisati velikom većinom građana. Zapravo, postavlja se pitanje da li tu politički zatucanu većinu građana možemo uopšte nazivati građanima, ili je, pak, reč o podanicima? 

Uzevši u obzir današnje stanje političke svesti većine građana Srbije, i ako uz to uzmemo u obzir savremenu političku istoriju Srbije koja je obilovala autoritarizmom i podaničkim odnosom naroda prema vlasti, ne mogu a da ne dođem do zaključka da je većina srpskog naroda na nivou političkih idiota. S tim u vezi želim da razjasnim pomenute pojmove koji su postali toliko dominantni u političkom diskursu Srbije, da je teško zamisliti da neko ne zna, ili ne razume njihov sadržaj. Nažalost, počev od prodavačice na trafici, automehaničara, studentkinje farmacije, estradne zvezde, fudbalera, radnice u butiku i fizikalca na mešalici, ogromna većina njih nema predstavu šta je to vlast, kako je ona podeljena, ko su njeni nosioci i koja je njena svrha. Da stvar bude tragičnija, priča na tu temu obično ''smara'' pomenute političke idiote, i ne vide nikakvu svrhu u razgovaranju o toj i sličnim temama, koje su vezane za politiku, i indirektno za njihov lični život. Takvi ljudi nisu ništa drugo nego politički idioti, podanici i neprijatelji slobode, i upravo pomoću takvih ljudi uspevaju autoritarni i nedemokratski režimi. 

                                       -  Jesi li čula da je Jorgovanka izabrana za guvernerku?
                                               -  Haha, ajde reci mi da si ti još jedan od onih smorova koje interesuje politika? 
                                                              

Sada ću pokušati da razjasnim nekoliko centralnih pojmova koji dominiraju političkim diskursom u Srbiji, a koji su često pogrešno interpretirani i shvatani.

1. VLAST – Usled nedostatska demokratske tradicije u Srbiji, vlast se u Srbiji ne povezuje sa institucijama, već isključivo sa ličnostima. Za prosečnog Srbina, vlast je Tadić, Dačić, Vučić, Nikolić, Milošević, Tito. Ko je vlast, taj ima prava na sve, i od njega je najbolje kloniti se. On može da hapsi, bije, krade, odlučuje. Ipak, pojam vlasti označava nešto drugo. U demokratskim društvima, vlast je institucionalizovani oblik moći koji je oličen u legalno izabranim narodnim predstavnicima koji vladaju u skladu sa ustavom i narodnom voljom. Vlast nije nedeljiva, naprotiv, demokratski duh nalaže da ona bude podeljena na ''poluge'', koje bi trebalo da funkcionišu na principima međusobne saradnje, ali i međusobne kontrole. Vlast se u Srbiji, kao i u skoro svim demokratskim političkim sistemima, deli na tri grane: 1) Izvršna vlast 2) Zakonodavna vlast 3) Sudska vlast.

 

 Izvršnu vlast u Srbiji vrše Predsednik Srbije i Vlada Srbije, i dele je u skladu sa ustavnim ovlašćenjima. Glavna funkcija izvršne vlasti je da sprovodi zakone koje je donela zakonodavna vlast. Postoji više modela izvršne vlasti, tako da, ne mora nužno da postoje i Predsednik i Vlada kao nosioci izvršne vlasti. Npr., u SAD-u je samo institucija Predsednika nosilac izvršne vlasti, dok je u Velikoj Britaniji nosilac izvršne vlasti Vlada, budući da je Britanija monarhija, da nema predsednika, i da monarh ima samo ceremonijalnu ulogu. Kad je u pitanju Srbija, može se reći da po Ustavu Vlada Srbije ima mnogo značajnija izvršna ovlašćenja od Predsednika.

Zakonodavnu vlast u Srbiji vrši Narodna skupština Srbije, ili drugim rečima, Parlament Srbije. On donosi zakone koje kasnije sprovodi izvršna vlast. Poslanici u parlamentu su izabrani od strane naroda, i većina u Parlamentu bira Vladu. U srpskom parlamentu sedi 250 poslanika, i većina od 126 poslanika ima pravo da izabere Vladu Srbije. Većina u srpskom parlamentu može u svakom momentu da obori Vladu Srbije, tj. da joj uskrati poverenje, i time je uspostavljena mogućnost da zakonodavna vlast kontroliše izvršnu.

Sudska vlast je treća grana vlasti, i njena funkcija je da primenjuje i tumači zakone koji su doneti u parlamentu. Veoma je važno da sudska vlast bude nezavisna od druge dve grane vlasti, kako se ne bi vršio politički pritisak na sudstvo, međutim, u praksi su sudovi produžene ruke vladajuče stranke. U Srbiji je to takođe slučaj, pa se neretko dešava da se nova vlast preko policije i sudova obračunava sa bivšom vlasti.

2. LEVICA I DESNICA – Iako često slušamo kako su neke stranke u Srbiji leve ili desne provinijencije, takva podela je zastarela i neprimerena savremenom konceptu partijskog sistema. Sama podela na levicu i desnicu je nastala za vreme Francuske revolucije, kada su pristalice kralja sedele na desnoj strani skupštine, a pristalice revolucije na levoj. Kasnije ti pojmovi dobijaju kompleksnije značenje: stranke desnice postaju konzervativne, okrenute ekonomskom liberalizmu i slobodnom tržištu, često povezane sa nacionalizmom i religijom; stranke levice postaju stranke okrenute pravima radnika i nižim slojevima, jačoj ulozi države na tržištu, državi blagostanja, smanjivanju jaza između bogatih i siromašnih, itd. Jednostavno rečeno, desne stranke su podržavale kapitalizam, dok su leve podržavale razne forme socijalizma. Usled propasti koncepta države blagostanja početkom osamdesetih godina 20.veka, i posle definitivnog pada komunizma početkom devedesetih, gubi se i stroga podela na levicu i desnicu. Programi levičarskih stranaka poput laburista u Britaniji, i socijalista u Francuskoj se značajno menjaju i okreću se sve više kapitalizmu i slobodnom tržištu. Zbog svega ovoga, potpuno su se pomešali koncepti levice i desnice, i danas je teško napraviti grubu podelu između ta dva pola. 

U Srbiji je situacija mnogo složenija, jer je nemoguće napraviti bilo kakvu strogu podelu na leve i desne stranke, zbog toga što su stranke svojim programima i delovanjem neretko protivurečne. Srpska radikalna stranka je u političkom smislu neosporno stranka desnice, jer svoje delovanje bazira na konzervativizmu, nacionalizmu, saradnji sa Crkvom i političkom protekcionizmu. Međutim, SRS ima levičarski ekonomski program, u kom se zalažu za jaku ulogu države u privredi, besplatnu zdravstvenu zaštitu, davanje većih prava penzionerima, smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih, veća prava radnika, itd. Danas LDP, stranka koja ima neoliberalni ekonomski program, pravi sporazume o saradnji i zajedničkom nastupu na izborima sa sindikatima, što je potpuno protivurečno, dok Pokret socijalista čini vladajuću koaliciju zajedno sa neoliberalnim G17 i konzervativnom Strankom srpskog jedinstva.

Zaključak bi na kraju trebao da glasi da je pogrešno u Srbiji praviti podelu na levicu i desnicu, i da ako već pravimo podelu, da ona treba da se napravi po dva kriterijuma: po političkom, i po ekonomskom kriterijumu, uz uzimanje u obzir činjenice da su ta dva kriterijuma često u protivurečnom odnosu.

 3. DEMOKRATIJA – Svakako jedan od najčešće korišćenih pojmova u Srbiji od 2000. pa do danas, ali isto tako, jedan od najpogrešnije shvatanih pojmova u srpskom političkom diskursu. Šta je to demokratija? Većina ljudi će na to pitanje odgovoriti da je demokratija ‘’vladavina naroda’’. I zaista, ta minimalistička definicija jeste tačna, jer i sam pojam se sastoji od grčkih reči ‘’demos’’, što znači narod, i ‘’kratein’’, što znači vladati. Međutim, ova definicija nije dovoljna. U današnje vreme, potrebno je da se ispune mnogi preduslovi, da bi se za jedan politički sistem moglo reći da je demokratski. Pre svega, neophodan je zavidan nivo političke kulture građana, koji moraju biti aktivni i uključeni u političke procese. Zajemčena ljudska prava i slobode su uslov svih uslova, jer bez toga nema ni demokratskog poretka. Ljudska prava moraju biti zaštićena ustavom. Ideje vladavine prava i konstitucionalizma su takođe nužan faktor svakog demokratkog političkog sistema. Građani moraju imaju zaštitu od države u odnosu na druge građane, ali takođe, moraju imati i zaštitu od same države koja im može kršiti prava. U demokratskom sistemu moraju postojati fer i kompetitivni izbori, i mora postojati mogućnost da se vlast promeni na izborima, a ne na ulici. Još jedna odlika demokratskog sistema, i demokratije uopšte, je poštovanje prava manjine od strane većine, kako ne bi došlo do tzv. ‘’tiranije većine’’. Kada su svi ovi preduslovi ispunjeni, možemo pričati da je jedan politički sistem demokratski.

Kad prenesemo ova teorijska načela u realnost Srbije, vidimo da se srpski politički sistem može posmatrati kao ‘’nepotpuna demokratija’’ ili kao tzv. ‘’manjkava demokratija’’, s obzirom da je većina ovih uslova ispunjena. U prilog tome govori i Democracy Index koji se svake godine radi za sve države sveta, i po kome se Srbija svrstava u države sa ‘’nepotpunom demokratijom’’, a u taj koš su svrstane i ostale države Balkana. Shvatanje demokratije u Srbiji se obično shvata kao ‘’potpuna sloboda da radim i govorim šta hoću’’.Demokratija podrazumeva da mašemo rukama koliko želimo, ali sve dok ne udarimo nekoga pored nas. Tu je granica demokratije. 

4. NARODNI POSLANIK – Poslanik je verovatno jedno od najnepopularnijih zanimanja u Srbiji, jer se ta funkcija vezuje za nerad, bahatost, nekulturu, poltronstvo, korupciju, partijsku disciplinu, itd. Međutim, funkcija narodnog poslanika je od izuzetne važnosti za funkcionisanje demokratskog političkog sistema, jer parlament ima važnu kontrolnu funkciju nad izvršnom vlašću, dakle nad vladom, i može je oboriti u svakom momentu. Ja ću se pre svega zadržati na jednoj od velikih zabluda koje su aktuelne oko statusa narodnih poslanika, a to je pitanje ‘’blanko ostavki’’.

Mnogi političari, ali i viđenije javne ličnosti su iznosile u prethodnom periodu teze da je neophodno da postoje blanko ostavke poslanika, kako bi se sprečila trgovina poslaničkim mandatima i kako bi se sprečilo preletanje poslanika iz jednog tabora u drugi, što bi za posledicu imalo prekrajanje izborne volje građana. Takav način razmišljanja je upropastio i srozao Narodnu skupštinu Srbije, i od nje stvorio ‘’veliku brbljaonicu’’ političkih poltrona koji nemaju integriteta, ideala, niti želje da bilo šta urade za Srbiju, već im je glavna preokupacija da poslušaju partijskog glavešinu koji će im narediti da ‘’na slepo’’ glasaju. Oni moraju da slušaju, jer će im partijski šefovi u suprotnom aktivirati ostavke koje su poslanici pri pristupanju u skupštinu potpisali. Legitimizaciju za ovakave postupke partijski šefovi nalaze u tezi: ‘’Ja sam te tu postavio, ja ću da te i šutnem odatle. Ili slušaj i budi veran pas, ili ćemo naći nekog drugog ko će slušati bolje od tebe’’.

                                              Kakvi poslanici, takav i parlament

 Ovakva praksa je na snazi bila godinama, i pored toga što je Ustav Srbije izričito propisao da su poslanici vlasnici svog mandata. Tačno je da se nezavisnošću poslanika povećava mogućnost da on pređe u drugi tabor, ali to se može sprečiti drugim mehanizmima. Ukidanjem blanko ostavki, poslanik postaje nezavisniji u radu, i dobija slobodu da glasa drugačije od partijske direktive. To će animirati ljude od integriteta da se preuzmu posla narodnih poslanika, i parlament će tako dobiti na značaju. Ipak, i dalje postoji veliki problem u otvorenim poslaničkim listama, gde se za poslanike kandiduju kandidati za koje se unapred zna da neće biti poslanici. Takođe, partijski šefovi će se teže opredeliti da na partijsku listu za poslanike postave nekog za koga znaju da neće slušati partijske direktive, pa se pre opredeljuju za poltrone. Ovaj problem bi mogao biti rešen promenom izbornog sistema, gde bi se Srbija izdelila na 250 izbornih jedinica, i gde bi jedan poslanik dolazio iz jedne izborne jedinice. Na taj način bi se birali viđeniji ljudi iz svih okruga u Srbiji, i ne bi moglo da se dogodi da više od trećine poslanika čine poslanici iz Beograda. Moramo shvatiti da što je institucija parlamenta jača, to će i vlada morati odgovornije da se ponaša.

5. USTAV – Nažalost, politički sistem Republike Srbije, a pre toga Jugoslavije, i Kraljevine Srbije, odlikuje nestabilnost ustavnog poretka, što se ogleda u dve konstante: 1) Srpski ustavi traju u proseku kraće od 10 godina 2) Ustav se u Srbiji masovno krši, jer nije plod realnog stanja i potreba u državi i društvu, već je još jedna alatka u rukama dnevne politike. U jednom slučaju, Ustav Srbije ima status ‘’svete knjige’’ koja je Srbima ‘’sve i svja’’, dok već u narednom slučaju služi kao otirač za brisanje prljavih patriotskih cipela o njega. Ustav ne bi smeo selektivno da se primenjuje, jer je on najviši pravni akt iz koga proizilaze svi niži pravni akti, i ukoliko se on selektivno primenjuje, postoji opasnost od urušavanja čitavog pravnog sistema. Navešću dva poznata primera koja predstavljaju kontrast i koja pokazuju neprincipijelnost političke elite, ali i ‘’nacionalno osvešćenog’’ dela naroda po pitanju poštovanja Ustava Srbije.

U preambuli Ustava Srbije stoji da je ‘’Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije’’. Ne ulazeći u realno stanje stvari, koje kaže da je Kosovo nezavisna država koja više nije u okviru naše zemlje, jasno je da se Ustav Srbije mora poštovati, i apsolutno razumem svakog političara koji kaže da neće i ne može priznati Kosovo kao nezavisnu državu, ma koliko ona u stvarnosti bila nezavisna, jer ga Ustav Srbije obavezuje da ne sme da prizna. To je potpuno razumljivo i legitimno. Kada bi neko prekršio Ustav Srbije i priznao Kosovo kao nezavisnu državu, on bi bio označen kao izdajnik, a možda bi sebi potpisao i smrtnu kaznu, ili bi bar izvršio ‘’političko samoubistvo’’. Jer, ustav se ne sme kršiti!

E sad, dolazimo do sledećeg primera koji pokazuje da se Ustav itekako može kršiti, i to najotvorenije i najbahatije. To je slučaj za organizovanjem čuvene Parade ponosa. Dakle, u članu 54., stav 1. Ustava Srbije piše: ‘’Mirno okupljanje građana je slobodno’’. Takođe, u članu 21., stav 3., piše: ‘’Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu...’’. Zakon o zabrani diskriminacije još bliže uređuje to polje, pa u članu 2., stav 1. piše da je zabranjena svaka vrsta diskriminacije na osnovu ‘’... pola, rodnog identiteta, seksualne orijentacije...’’. Ali, to predstavnike vlasti i političke glavešine ne sprečava da iznose homofobne, protivzakonite i protivustavne stavove, naravno, bez ikakvih posledica. Predsednik Jedinstvene Srbije (JS) Dragan Marković je pred održavanje gay parade zatražio od Vlade Srbije da ZABRANI održavanje Parade ponosa u Beogradu i tu je manifestaciju nazvao ‘paradom srama koja predstavlja udar na porodicu i Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC)’. I on nije bio jedini, jer se formirao čitav kvazi-nacionalistički front koji je otvoreno pozivao na kršenje Ustava, dok su fašističke organizacije poput Obraza nedvosmisleno najavljivale rušenje ustavnog poretka. Epilog je poznat. Država je kapitulirala, Ustav Srbije je zgažen i niko nije odgovarao. To jasno pokazuje da se Ustav Srbije poštuje samo ako je to politički popularno (slučaj Kosovo), dok se u slučajevima gde političari gube glasove Ustav gazi bez razmišljanja. 

Na kraju bih rekao da je veoma važno da kritički analiziramo pojmove koje svakodnevno slušamo na televiziji i o kojima neprestano čitamo, a koje nedovoljno poznajemo. Da bi sebe nazivali građanima, a ne podanicima, moramo shvatiti u kakvom političkom sistemu živimo, koja je svrha države i vlasti, šta je to demokratija, šta su ljudska prava i zašto su važna, po čemu se razlikuju partije i na koji način funkcionišu institucije u Srbiji. U suprotnom, bićemo žrtve političkih elita koje će naše neznanje vešto koristiti. Apolitičan čovek je neprijatelj slobode, i Stari Grci nisu  bez razloga apolitične ljude nazivali idiotima.