петак, 25. јул 2014.

Biciklom od Srbije do Makedonije (Smederevo - Kočani 500km)

15. jula 2014. godine mi je sinula ideja da bih mogao da ostvarim svoju želju da biciklom odem na neku dužu relaciju. Poljska, kao glavna želja, mi je bila daleko, a Rumunija nedovoljno zanimljiva, pa je izbor pao na Makedoniju. Sračunao sam i došao do zaključka da je za relaciju Beograd-Kočani (500km) potrebno 5 dana vožnje, jer sam smatrao da je 100km dnevno sasvim optimalna daljina.
Odmah da naglasim - ja sam amater sa polovnom biciklom, bez ikakve posebne kondicije, sa nešto viška kilograma i sa čeličnom voljom da uspem. Kasnije se ispostavilo da je upravo u tome suština - u volji.
Od samog tenutka kada mi je ideja pala na pamet, naišao sam na neverovatnu dozu neshvaćenosti, odvraćanja, čak i podsmeha, i to od strane najbližih. Argumente protiv bih podelio na racionalne i iracionalne. Racionalni argumenti su dolazili od ljudi koji su me odvraćali zbog brige i bezbednosti, zbog nedovoljnog kvaliteta bicikla, moje nedovoljne fizičke spreme i nespremnosti na tako dugu vožnju, nedostatka novca, itd. Iracionalni ''argumenti'' su uglavnom zvučali otprilike: ''Ti si budala, šta će ti to u životu'', i na njih se uglavnom nisam ni obazirao, ali ovi prvi su me pomalo brinuli, mada nedovoljno da bih odustao od puta.
Put sam planirao ravno 3 dana, od čega o ruti i mapama nisam uošte ni razmišljao, niti sam mapu nosio, što se ispostavilo čak kao dobar potez, mada je naravno bolje imati bar mapu u torbi. Ja sam smatrao da mi ne treba. Mnogo puta su mi ljudi dali bolje savete nego da sam pratio mapu.


Pre polaska sam imao nekih 100km vožnje za mesec dana, i to je sve što sam odvezao u prethodnih 5 godina. Bicikl je Scott YZ4 Mountain Bike, platio sam ga u maju 2014. godine 140 evra polovnog. Nije za duže staze, jer ima masivan ram, pa je malo teži od treking bicikala,  međutim, deluje mi kao bicikla koja je neuništiva. Menjači su Shimano, ne znam koj model. Jedina stvar koju sam promenio na biciklu i to dan pred put, jesu spoljne i unutrašnje gume. Kupio sam spoljne gume Schwalbe Racing Ralph koje sam plaćao 20 evra po komadu na nekoj akciji, inače su skuplje. Unutrašnje sam platio po 500 dinara, isto neke nemačke. I to se pokazalo kao sjajna investicija, jer su išle mnogo brže nego stare gume, a pri tome nisam imao nikakvih problema s njima, što je za 500km odlično. Korpu iznad zadnjeg točka mi je namestio otac, skinuo je sa neke stare bickle. Malo je ojačao, ali je to i dalje ona mala gvozdena korpa sa ponike, ili tako nečeg. Bisage nisam hteo za sad da kupujem, nego mi je otac zašio dva stara ranca jedan za drugi, pa sam ih tako prebacio preko korpe, i savršano je pasovalo.Sve u svemu, bicikl je isto radio posle 1. i posle 500. kilometra, tako da, sa te strane sam izuzetno zadovoljan.
Teret mi je težio oko 25-30kg. Dva ranca sa stvarima, patikama, alatom, nekim glupostima, i sve se to nakupi. Šator je težio nekih 5-6kg. Nosio sam jednu rezervnu spoljnu gumu (onu staru) i dve unutrašnje, kao i pribor za krpljenje. Od alata sam imao jedan imbus za kočnice, jedan viljuškasti ključ za korpu, motrocangle, šrafciger, makaze, nož, i ništa više. Gumu sam naučio da menjam veče pred put :).
Rekoh da nemam niti iskustvo, niti nikakvu specijalnu kondiciju, ali mislim da sam prilično brzo vozio, jer sam shvatio da ću tako manje snage trošiti, a brže prelaziti put. Tempo je najbitniji. Uspostavi se jedan tempo okretanja pedala i ne menja se nekada i po 45 minuta-sat vremena, samo se menjaju stepeni prenosa u skladu sa terenom. To je valjda ono što biciklisti zovu kadenca. Prosečna brzina mi je bila 20km/h za ceo put. Na ravnom sam uglavnom vozio 25km/h, ako je blagi uspon, onda 17-18km/h, a ako je nizbrdo, onda preko 30, nekada i 40km/h. U kontinuitetu sam uglavnom vozio po 45 minuta do sat vremena, pa sam pravio pauze po 15 minuta. Kada se svrati u kafanicu ili pred prodavnicu, pauze umeju da budu i po pola sata. Mislio sam da će mi organizam tražiti više hrane, međutim, jeo sam kao i obično, jedino što sam jeo više voća i čokoladica. Pio sam ogromne količine vode, 4-5 litara dnevno. Jedite maksimalno kuvano hranu ukoliko ste u mogućnosti, jer digestivni trakt jako loše radi zbog suve hrane, a dodatno i zbog opšte dehidratacije organizma.







1. DAN - 93km (Smederevo - V. Plana - Markovac - Lapovo - Jagodina)

Računam da sam prvi dan krenuo iz Smedereva (odakle sam rodom), a ne iz Beograda, jer sam iz Beograda došao biciklom dva dana pre, ali bez tereta, pa nekako tih 50km ne mogu da računam u rutu.
Ustao sam u 8h, nedovoljno naspavan, i dok sam se spremio, jeo, napumpao gume kod vulkanizera (na 3 bara) i ostalo, bilo je već 10h, i tada sam krenuo. Imao sam istegnuće lista par dana pre toga i iako mi je prolazilo kroz glavu da bi moglo da se pogorša, jer me je noga bolela pri svakom obrtaju, rekao sam sebi da ću stići gde sam krenuo, makar i sa jednom nogom. Za divno čudo, bol u mišiću je nestao posle nekih 100km. Mazao sam dosta konjsku mast, možda je pomoglo.
Već na 20. kilometru mi kod sela Lugavčina iz kafanice mašu dvojica biciklista koji su krenuli u Batočinu i pristajem, da bi ubrzo krenuli u grupi ka Batočini. Tu sam shvatio koliko znači grupa za vožnju, jer je narednih 50 kilometara bilo kao igra, prošlo je neosetno, kroz šalu i priču, a tempo nije bilo nimalo naivan, jer smo prosečno vozili 25km/h. Rastali smo se na skretanju za Batočinu, i ja sam ispred sebe imao još nekih 25km koji su trajali kao večnost. Bilo je 14h, temperatura oko 35 stepeni, ja umoran, i ispred mene se našlo neko ogromno brdo pred Jagodinom, uspon od 7%, koji je trajao dobrih 6-7km. Tu sam prvi put gurao biciklu, jer me je sunce uništilo. U Jagodinu sam stigao u 16h tačno. Dakle, 93km sam prešao u intervalu od 10h-16h,  i tu računam ispijanje pića ispred prodavnice od 20 minuta i 5 ili 6 odmora po 10 minuta u hladu. Delovalo je prilično lako. Dva su se ozbiljna problema pokazala: 1) Izgoreo sam po rukama i butinama, jer nisam namazao kremu za sunčanje 2) Sedište je bilo užasno neudobno, i to mi je u nastavku puta bio ubedljivo najveći problem. Neki sunđer sam nabavio pa obavio oko sedišta, ali nije pomoglo. Nisma imao one biciklističke gaće koje imaju sunđer između nogu, i rekao sam da dok njih ne kupim ne idem više nigde biciklom. Sedište je inače original Scott-ovo, ali nije za te duže relacije. Moraću da kupim jedno prigodno i ma koliko trivijalno zvučalo, posle 500km bukvalno ne može da se sedi na pozadini.

2. DAN: 110km (Jagodina - Ćuprija - Paraćin - Pojate - Aleksinac - Niš)

Most preko Morave, Ćuprija

Opet sam kasno ustao, što se ispostavilo da će se dešavati svaki dan, i krenuo tek u 9:30h iz Jagodine, dakle, opet me je očekivalo putovanje po suncu. Prvi sledeći grad je Ćuprija, vrlo je blizu, i tu sam svratio na espreso od 200 dinara, koji im nikada neću oprostiti :). Nedugo zatim dolazi Paraćin, sličan grad kao Jagodina i Ćuprija, nekadašnji industrijski centri, sada idilični gradići na putu, i svi izgledaju identično. Do Pojata, put je bio bukvalno ravan, pomalo i dosadan. Ali, ono što me je dočekalo između Pojata i Ražnja nimalo me nije usrećilo. Uspon dugačak skoro 10km, bez drveta i šanse za hlad. Uspon nije strm, ali je jako dosadan, dugačak i naporan. Zaboravio sam da napunim vodu, kasnije računao da ću negde na tom usponu da napunim, međutim, ravno 10km nisam naišao ni na jednu kuću pored puta, tako da sam se žedan, a još i gladan penjao. Kada sam ugledao migavce (žute sitne šljive), trpao sam po 10 komada u usta, to je bilo nešto nasjlađe u životu što sam pojeo, a uz to me je i hidriralo. Stižem u Aleksinac i ono što tamo vidim me rastužuje. Mrtav grad, ljudi se vuku kao u zombi filmu, jednom rečju - užas. Malo sam promašio put tu, pa umesto da idem starim, ja otišao na naplatnu rampu za autoput, na kojoj je radio ni manje ni više nego pop u mantiji (kunem se! :)) i objasnio mi je gde da se vratim. Nije trebalo da se vraćam, trebalo je da idem autoputem tih preostalih nekoliko desetina kilometara od Aleksinca do Niša, jer je put koji vodi kroz sela apsolutni užas. Vodi preko brda, krivudav je, i morao sam da guram biciklu par puta zbog uspona. Jeste da nije dozvoljeno da se vozi bicikla po autoputu, ali je ponekad bolje tako, jer, nije manje bezbedno nego magistralom, i plus, nema uspona. Jedini stvarni rizik je policija.
Pogled na autoput sa seoskog puta ka Aleksincu

U Niš sam stigao u 20:30h i zatekao grad koji je živ, topao, slobodan, sve ono što nisu bili prethodni gradovi. Odužilo se malo, jer sam pravio minimum 10 odmora. Niš je zapravo jedini grad u pravom smislu te reči na celom putu, ne računajući Beograd. Našao sam se sa drugarom kod koga sam dogovorio prenoćište i zaspao oko 3 ujutru.

3. DAN:  50km (Niš - Leskovac)

Ustao sam kasno, oko 11h, jer sam hteo da se naspavam kako treba. Naravno, opet vožnja po najvećem suncu. Toliko je bilo jako, da sam zastajkivao na svakih 5 km da odmorim. Ulenjio sam se i rešio da ipak prespavam u Leskovcu, iako nisam ispunio planiranu rutu za taj dan, jer se osećalo da se sprema nevreme. Šator sam želeo da razapnem na izlazu iz Leskovca, međutim, prve komšije su to primetile, pa me pozvale kod njih prvo na kafu,  a onda mi dali i smeštaj. Jednom rečju, neočekivano i sjajno, hvala im.

4. DAN: 75km (Leskovac - Predejane - Vladičin Han - Vranje)

Grdelička klisura

Ustajem naspavan oko 7:30h, ali dok sam se spakovao i uvio sve u najlone pošto se očekivala kiša, krenuo sam tek u 9h. Jako čudna deonica. Do ulaza u Grdeličku klisuru ništa posebno, ali onda...temperatura mnogo niža, kiša samo što nije, magistralni put sa 2 trake za automobile i prostorom od oko 30cm za biciklu, vozi se jako brzo i preticanja na punoj liniji su kao dobar dan. Tih 30-40km kroz klisuru se mora posebno voditi računa i biti koncentrisan. Tu me je uhvatila i kiša, ali nije dugo trajala, možda pola sata, i pokisao sam, ali me nije usporila, a i brzo sam se osušio. Na toj deonici sam doživeo najgoru situaciju na putovanju. Radi se o prolasku kroz 2 tunela koji nisu dugački, možda po 400 metara, ali, toliko je opasno i odvratno prolaziti kroz njih, da ja nemam reči. Prvi je opasniji, jer ama baš nikakvog svetla nema. Kada sam ušao, nije bilo kola, i pored svetla koje sam imao napred, ja nisam video BUKVALNO ništa. Samo sam stao u jednom trenutku i nisam znao da li stojim na sred puta ili sa strane. Neki kamion je ušao u tunel i ja sam pokušao da pobegnem na trotoar u tunelu, ali sam shvatio da ne postoji, što me je dodatno uplašilo, a da ne govorim o zvuku u tunelu, gde se čini kao da je avion iza tebe, a ne kamion. Dakle, bez ozbiljnog svetla napred i nazad ne ulaziti u te tunele i ne kretati na put uopšte. Ako su one led lampe koje se montiraju kao što ja imam, onda najmanje dve napred. Iza jedno štop svetlo da stalno gori i jedno da trepće. Plus, ja sam imao žute fluorescentne markere i preko majice i preko stvari iza, tako da sam bio prilično dobro označen.
U Vladičin Han sam ušao s namerom da jedem, ali oni nemaju u celom gradu mesto da se kupi pljeskavica ili sendvič. To zapravo nije ni grad, to je neka odvratna mahala, prljava i neugledna u koju više nikada ne želim da uđem, jer je nešto najodvratnije što sam video na putu. Nastavio sam ka Vranju i u njega stigao negde oko 18h. Prvo sam potražio hostel, koji nisam našao, ni na netu, ni u gradu, a onda odlučio da ipak u šatoru spavam, i taman kad sam izvadio šator, krenula je kiša, komarci, da pada mrak i sve po redu kako to obično biva, pa sam završio u obližnjem motelu za 1300 dinara za noć, i nisam se pokajao. Vranjem nisam takođe impresioniran, prilično je mrtvo i nezanimljivo. Inače, između Vladičinog Hana i Vranja se gradi autoput čija jedna traka nije i dalje puštena u rad, ali je asfaltirana, pa sam ja njome vozio nekih 10km, jer nema saobraćaja, a asfalt je odličan. Opet sam skratio planiranu rutu i već sam krenuo da se brinem da li ću sutra uspeti da završim putovanje, jer je ostalo još 160km, a ja sam prethodne dve ture vozio po 50 i 75.

5. DAN: 160km (Vranje - Bujanovac - Preševo - Granica - Kumanovo - Sveti Nikole - Štip - Kočani )




Čim sam krenuo, iz priče sa meštanima sam shvatio da ću morati po prvi put da vozim autoputem, jer nisam hteo da idem seoskim putem koji vodi kroz brda. I uključio sam se na autoput 10km posle Vranja. Očekivao sam da će to biti stresno, opasno, loše iskustvo, a zapravo je bilo najrelaksiranije od svih deonica, jer nema automobila u susret, dovoljno je širok put jer ima tri trake u mom pravcu, a ja sam išao bukvalno po obodu zaustavne trake. Nije veliki promet bio, pa sam napravio odličan potez. Tako sam vozio sve do posle Preševa, gde dolazi državna granica. Razmišljao sam da li će mi neko praviti problem što sam na graničnom prelazu na autoputu, ali, naravno da nije bilo problema. Kolonu sam prešao i granicu prešao sa ličnom kartom u roku od 3 minuta. Tu bih napomenuo da se makeodnski graničar sprdao sa mnom na temu toga što nemam račun za biciklu, pa kao, ''ne dam ti da prođeš, odakle znam da li je kradena bicikla'', pa sam posle shvatio da to može stvarno da bude problem ako je neki nadrndani graničar u pitanju, tako da, ako imate račune ili bilo kakav dokument bicikla, nosite, neće da škodi.
Isključio sam se sa autoputa na isključenju za Kumanovo, prošao kroz grad i nastavio putem ka mestu Sveti Nikole. Predeo je predivan, put sasvim pristojan, i što je važno, nije prometan, jedva ponekad prođu kola. Tu sam opet napravio grešku, pa nisam sipao vodu, i ravno 30km vozio žedan, jer doslovno nije bilo nijedne kuće niti čoveka. Posledica neiskustva. Tu me je i kiša uhvatila, pljusak iz oblaka kome sam bukvalno bežao. Njemu sam pobegao, ostao je iza mene, a ispred ogroman crni oblak iz koga sevaju munje, i nalazi se tačno iznad Sveti Nikole :). Sreća dok sam došao do tog mesta, on se već sklonio, ali zatekao sam poplavljene ulice. Na tom putu između Kumanova i Sveti Nikole sam prvi put pomislio da idem pogrešnim putem, jer nije bilo putokoaza niti bilo koga koga bih mogao da pitam, a mapu naravno nisam imao :). Kada sam pitao nekog lokalca koliko ima do Kočana još, on mi je rekao da ima mnogo i da ne mogu da odem biciklom. Kada sam ga pitao: ''A šta bio rekao kada bih ti rekao da sam do ovde došao iz Beograda'' on mi je kratko odgovorio: ''Da si budala'' :). Štip mi je bio sledeća destinacija i psihički i fizički mi je tada bilo najteže. Taj dan sam vozio već 100km, bio sam na nešto više od 50 od cilja i svašta mi se dešavalo u glavi. Plakao sam, povraćalo mi se, pričao sam sa sobom, pevao i drao se, ali u jednom, trenutku sam stao, sišao s bicikla i nisam mogao da stojim više. Opet bez vode i gladan, plus pao mrak. Nekako sam uspeo da dođem do Štipa, u očajnom stanju. Tu sam jeo, pio, odmorio i ostalo je još 30km do Kočana, po seoskim putevima gde nema nijednog svetla niti kuće uz put, a 22h je bilo kada sam krenuo. Užasno iskustvo, jer se i inače plašim mraka. Ništa nisam video, i stalno sam navijao da prođu neka kola, samo da ne budem sam u mrklom mraku. A kad prođu, vodim računa da me ne pokupe. Polako se ređala sela i u jednom trenutku sam ugledao svetla sa repetitora u Kočanima. Neverovatan osećaj, ali nisam imao vremena za radovanje, nego sam gledao da što pre stignem u jednom komadu. Bilo je već 00:30h. I stalno sam sebi ponavljao da poslednjih 5km pazim, jer je mrak, umoran sam, koncentracija mi je pala i kao da sam znao...na 2km od ulaska u Kočane, tj. na 513. kilometru, jedini put kada sam mogao da padnem. Sišao sam sa asfalta da se osiguram od auta iza mene i kada sam pokušao da se vratim na asfalt, bio je previsok i točak je krenuo da klizi i da mi volan (guvernala) klizi dole. Cimnuo sam na drugu stranu, bicikl mi je poskočio i otišao u drugu stranu puta, ali nisam pao, ali je bilo za dlaku. Sve se dešavalo pri brzini od 25km/h. Pomogle su mi nove gume, jer bi stare skliznule sigurno. Na terasi me čekala devojka i njeni i ja sam jedva stajao, drhtao sam sav. Prešao sam 160km taj dan. Bilo mi je jako loše narednih 2 sata, dok se nisam malo smirio. Na celom putovanju, smršao sam 5-6 kila za tih 5 dana, iako sam jeo dobro. Sve u svemu, osećaj koji sam imao na kraju je bio...neverovatan. Odskočna daska za ozbiljnija putovanja koja planiram, samo sada mnogo ozbiljnije. :)
Sveti Nikole, Makedonija

Potrošio sam oko 4500 dinara za tih 5 dana. Tu računam jelo, kafu ili piće u svakom gradu u koji sam zašao, a ušao sam u svaki grad, spavanje u motelu i večeru u njemu i ostalo. Dakle, 40 evra je smešna cifra u odnosu na ono što sam doživeo i radio. Ovo je mogla da ostane samo jedna od želja i fantazija koju nikada neću ostvariti, samo da sam se vodio svim tim ''racionalnim''argumentima. Uvek nalazimo opravdanja i izgovore za neostvarivanje ciljeva. Ja sam rešio da za ovaj ''mali'' cilj nema izgovora i uspeo sam. Ako imate neka pitanja, sugestije, savete, nejasnoće, itd., pišite mi na: kolja_sd@yahoo.com. Pozdrav.




Нема коментара:

Постави коментар