недеља, 29. децембар 2013.

Čije su naše pare?

 *Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs

Nisam ekonomista i u ekonomiju se razumem površno – svega par predmeta na fakultetu mi je dalo osnov tek toliko da u kafani mogu da vodim naizgled ozbiljne ekonomke rasprave. Nisam ni vojnik partije, ni ideologije. Nisam od onih koji će kritikovati samo da bi kritikovali i nisam od onih koji ne znaju da pohvale kad se zasluži. U Deda Mraza ne verujem, znam samo da kažu da je poreklom iz Finske. Rekao bi neko da su ti Finci neki fin narod, čim nose poklone celom svetu. Verovatno i jesu. U ovom tekstu ću ipak govoriti o smederevskom novogodišnjem poklonu Fincima, valjda da im se odužimo za sve poklone do sad.
Pre mesec dana je bombastično najavljeno da će finska kompanija PKC pokrenuti proizvodnju u Smederevu i da se očekuje da se otvori 1500 novih radnih mesta. Investicija je procenjena na oko 9 miliona eura. Vučić & Co. su potpisali Memorandum o saradnji sa Fincima, i posao je zvanično sklopljen. Pomislih da je to sjajna vest, 1500 porodica će obezbediti egzistenciju, grad će se pokrenuti, a možda će se još neki investitor javiti, itd. Pošto me je srpska realnost i praksa naučila da svaku vest primam sa određenom dozom konstruktivne kritike, u meni se javi onaj đavolak i kaže mi da se detaljnije informišem o svemu, i evo o čemu se tu zapravo radi?
 Famoznih 9 miliona eura potrebnih za izgradnju hale i ostalu infrastrukturu će obezbediti Grad Smederevo, odlukom o kreditnom zaduženju od 1.077.211.522 dinara, što je protivvrednost 9.449.224 eura. Da ponovim, za one kojima nije najjasnije – Grad Smederevo će uzeti kredit od 9 miliona eura i napraviće halu i infrastrukturu nekoj finskoj kompaniji, a onda će finska kompanija da zaposli 500 + 1000  ljudi. Rekoh da se slabo razumem u ekonomiju, ali cenim da sam i dalje pri zdravom razumu, pa da postavim jedno zdravorazumsko pitanje: Zašto bi se Smederevo zadužilo  9 MILIONA EURA i pravilo fabriku bilo kojoj stranoj firmi? Razumeo bih da Grad Smederevo ima već postojeću halu koja se ne koristi, ili nešto slično, ali, mi zadužujemo grad ogromnim kreditom, a znamo u kakvoj je situaciji Smederevo.
Protiv sam bilo kakvog zaduživanja Grada zarad pokretanja gradske ekonomije, ali ako se već zadužio, aman ljudi, pa zašto niste uložili te pare u neku domaću firmu? Zašto niste uložili pare u poljoprivredu u kojoj imamo potencijala? Dokle da dajemo stranim firmama 5.000 ili 10.000 eura po radnom mestu, zašto su one bolje od bilo koje domaće firme? Ako je neko hteo da investira u Smederevo, pa zašto nije investirao? Vi ovo nazivate investicijom? Zar ćete se ovom ‘’investicijom’’ hvaliti sutra u kampanji i reći kako ste spasli grad od propasti? Ovo zaduživanje je omča oko vrata Smederevu!
Još nešto me interesuje: Ko je napravio studiju izvodljivosti i ko je izračunao da će se Gradu tih 9 miliona eura vratiti i kako je to uradio? Postoji li jasna računica da će ovo biti isplativo? Ako ne postoji, onda me interesuje ko će biti odgovoran ako finska fabrika propadne, a nama ostane 9 miliona eura kredita?
Ono što me posebno interesuje, to je: Da li će se posao u toj finsko-smederevskoj fabrici dobijati preko partijske linije ili će se zapošljavati najobrazovaniji, najsposobniji i najobučeniji građani Smedereva? Šta vi mislite?

уторак, 12. новембар 2013.

Dečko od 1.000.000 $

 *Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs

Za milion Vašingtonovih novčanica možete izgraditi obdanište, lokalni put, možete nahraniti nebrojano mnogo dece ili pokrenuti fond za mlade talente, kako ne bi bežali iz ove zemlje. Isto tako, za milion dolara možete kupiti slobodu nezahvalnom ološu koji će prebijati ljude na mrtvo ime i koji će divljati i ponašati se kao oblasni gospodar koji je sebi dao mandat da vedri i oblači ovom jadnom zemljom. Izvinjavam se, napravih grešku već na početku: nije on sam sebi dao mandat, već su mu ga drugi dali.

 Ko mu je dao mandat? Isti oni koji su u ime građana Srbije isplatili milion dolara za bahatog ''sportistu'' koji je skoro ubio nekog tamo nebitnog Amerikanca! Isti oni koji su ga primali u Narodnu skupštinu kao ''iskreni prijatelji koji su na njegovoj strani''! Isti oni koji su doneli Zakon o amnestiji po kome mu je skraćena kazna! I svi oni koji su se divili njegovom liku i delu. Ovakvim odnosom države prema nasilniku, šalje se poruka da je poželjno, i da je čak neophodno, ponašati se sirovo, da bi država stala iza tebe. Da li je država stala iza raznih akcija prikupljanja para za bolesnu decu i da li je država pomogla raznim matematičarima, hemičarima, i ostalim genijalcima koji svakodnevno beže iz Srbije? Nije, jer nema para, a prioriteti se znaju – prvo isplati Miladinovo divljanje, a za ostale šta ostane, ako uopšte nešto ostane. Nemoj da se neko pita zašto mladi ljudi beže iz ove zemlje – beže od nepravde, od različitog tretmana od strane države, beže od ljudi kao što je Miladin Kovačević.

I šta se dešava godinu dana posle izlaska iz zatvora ovog kabadahije? Daje sebi pravo da na košarkaškoj utakmici tuče košarkaša Smedereva. I treba! Sada država najhitnije da mu isplati, ne milion, nego dva miliona dolara! Kako nije sramota Darka Rnića, košarkaša Smedereva, da se suprotstavlja svemoćnom Miladinu? I kako mene nije sramota da ovde svašta pričam o Svetom Miladinu. Izvinjavam se! Bolje da stanem ovde, da ne završim i ja kao Štajnhauer i Rnić.

субота, 21. септембар 2013.

Smena Đilasa - autogol!

Smena Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika Beograda je najavljena za sledeću nedelju. On se može smeniti na dva načina: 1) Prekomponovanjem većine u Skupštini grada Beograda 2) Novim izborima u Beogradu. Postavlja se pitanje zašto je priča o smeni pokrenuta tek nedavno, a ne odmah posle izbora?  Ključno je pitanje, ipak: U čijem je interesu smenjivanje Đilasa? Izneću naizgled paradoksalnu tezu: Smenjivanje Đilasa sa mesta gradonačelnika je jedino u interesu Demokratske stranke. I SNS, i SPS, i DSS će takvim potezom izgubiti jedan deo glasača, ili će, u najmanju ruku pomoći  DS-u da im se jedan broj glasača vrati. Na čemu baziram te tvrdnje?
Prvo i ključno, smenom Dragana Đilasa DS će konačno postati prava opozicija, a ne kao do sad - kvazi opozicija. Ogroman problem Demokratske stranke posle poslednjih izbora je što je ostajanjem na čelu Beograda dala povoda građanima da je i dalje optužuju i krive za stanje u zemlji. Ukoliko bi se analizirali tekstovi u tabloidima koje vladajuće strukture koriste u borbi protiv Đilasa i DS-a, stekao bi se utisak da je DS i dalje na vlasti, što u neku ruku  de facto i jeste tačno, budući da je Đilas na čelu grada koji ima 2 miliona stanovnika i koji je najrazvijeniji deo države. Smenom Đilasa, republička koalicija postaje apsolutno jedini odgovorni za sve loše što se u Srbiji dešava i gubi alibi da bilo šta svali na DS, a time gubi verovatno i jedan deo glasača.
Drugo, posmatrajući logički, deluje da je na čelu Beograda Đilasa održavao SNS. Mišljenja sam da je Đilas održavan na čelu Beograda (između ostalog) upravo zbog gore navedenih razloga – jer na taj način odgovornost za stanje u zemlji i Beogradu nije samo na republičkoj vlasti. Pored toga, važan razlog zašto republička vlast nije smenila Đilasa jeste i nedostatak kvalitetnog kandidata kao alternative Đilasu, i ne samo tog pojedinca, nego i čitavog tima ljudi koji bi vodio grad, što je Vučić u nekoliko navrata otvoreno i priznao. Konačno, na taj način je SNS otupeo opozicionu oštricu DS-u, jer je onemogućio Đilasa da ozbiljnije napada SNS, budući da mu SNS uvek može uskratiti podršku u Beogradu. Da stvar bude komičnija, Đilas ne samo da nije napadao SNS, već je za Vučića u januaru 2013. govorio da je pored PUPS-a  ''jedino dobro u vladi''. Danas je odjednom Vučić postao diktator.
Treće, već duže vreme se servira teza da je DS praktično jedva iznad cenzusa i praktično pred gašenjem, i da je dominacija SNS-a potpuna, i ta teza se obično podupire rezlutatima sa nekoliko lokalnih izbora u poslednjih godinu dana. Na tim izborima je SNS osvajala (npr. u Kovinu) i preko 40%, dok je DS osvojila jedva  9%. Ukoliko bi se održali izbori u Beogradu, to bi bila idealna prilika za DS da se povrati iz mrtvih i napravi respektabilan rezultat koji bi povratio veru samih glasača DS-a u njih, kao i onih neopredeljenih, jer je realno očekivati da u koaliciji sa LDP-om DS ne bi imao manje od 25% glasova, a možda čak ni manje od 30% glasova. DSS se tu pojavljuje kao nepotrebni gubitnik, jer će ih njihovi glasači sigurno kazniti zbog nedoslednosti, budući da su s jedne strane najoštriji kritičari sadašnje vlasti, a da s druge strane prave aranžmane sa tom istom vlašću, dakle, upašće u istu zamku u kojoj je sada DS.
Konačno, mišljenja sam da bi za DS bilo dobro da Đilas bude smenjen sa čela Beograda i zbog jedne unutarstranačke stvari – kako bi izgubio bar malo moći u okviru stranke, koja već preti da pređe granice. Đilas je pokazao autoritarne crte predsednikovanja unutar DS-a i gubljenje ovog važnog izvora moći je svakako dobra vest po ostale funkcionere DS-a i po celu stranku uopšte.
Kao što rekoh, zvuči paradoksalno, ali deluje da će republička vlast učiniti veliku uslugu DS-u ukoliko smene Đilasa. A pošto je Vučić inteligentan političar, ne bih isključio ni opciju u kojoj bi Đilas ostao gradonačelnik Beograda, iako je ona trenutno najmanje realna.

субота, 14. септембар 2013.

Samostalna trovačka radnja

Naš narod ima običaj da kaže: ''Sumnjiv si kao pljeskavica na vašaru''. Još jedna narodska definicija vašarske pljeskavice stiže pravo sa Vukajlije: ''Okruglasti punomasni komad mesa sumnjivog porekla. Uklopljena između dva parčeta lepinje i napunjena svakoraznim prilozima koji stoje na suncu čitav dan, servira se prašnjava iz prljavih ruku debele stare Romkinje koja ima zlatan zub. Košta oko 200 dinara''. Naravno, na vašarima i ne može da bude drugačije, prašina je tu pa je tu, muve ko muve – ne daju mira, zvezda upekla, prodavci ruke i ne stižu da operu, a niti imaju vremena, niti imaju gde da ih operu, i tako dalje, i tako dalje, sve je to razumljivo samo po sebi i ništa tu nije novo...nego, ček', zapitah ja sebe, da li zaista ne može da bude drugačije? I da li je gore pomenuto zaista razumljivo samo po sebi?
Kao što znate, SD Cafe je 9. septembra ekskluzivno objavio vest da se dečjem dispanzeru Zdravstvenog centra u Smederevu javilo na pregled 200 dece i odraslih, zbog simptoma koji su ukazivali na trovanje hranom. Većina primljene dece je rekla da je jela pljeskavicu kupljenu na nekim od štandova  Smederevske jeseni. Na sreću, za sada nijedno dete nije prošlo sa ozbiljnijim posledicama, ali je moglo da ih bude, jer trovanje hranom može ostaviti ozbiljne posledice po zdravlje dece.
Ovo je crvena linija preko koje kao građani ne možemo da pređemo. Nije ovo klasična politička afera, pa da se na nju zaboravi čim se ugase kamere i čim mediji prestanu da izveštavaju o njoj. Ovde se radi o jako opasnoj stvari i ja imam potrebu da ukažem na neke činjenice. Neko mora da odgovara zbog ovoga, jer je počinjeno krivično delo!
Prvo, član 256. Krivičnog zakonika RS koji se odnosi na ''Proizvodnju i stavljanje u promet škodljivih proizvoda'' kaže sledeće: '' 1) Ko proizvodi radi prodaje, prodaje ili stavlja u promet škodljive životne namirnice, jelo ili piće, kazniće se zatvorom od 6 meseci do 5 godina 2) Ko životne namirnice, jelo ili piće, stavlja u promet bez izvršenog pregleda od strane ovlašćenog lica kad je taj pregled propisima predviđen, ili ih stavlja u promet pošto im je istekao rok upotrebe, kazniće se zatvorom do 3 godine...''. Narodski rečeno, vlasnik štanda koji je potrovao decu u Smederevu, taj mora da zaglavi robiju ako u ovoj državi postoji bar mrvica vladavine zakona i prava. Ukoliko se dotični bude pravdao da je potrovao decu iz nehata i da mu to nije bila namera, Krivični zakonik se u istom članu  pobrinuo i za takvu mogućnost: ''3) Ako je delo iz stava 1. i 2. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine''. Uzimajući u obzir da su stradala deca, u svakoj ozbiljnoj državi bi se mogao nadati maksimalnoj kazni. Međutim, nije vlasnik štanda jedini krivac u ovom slučaju.
Drugo, nadležni sanitarni inspektor mora u najhitnijem roku dobiti otkaz, jer je sanitarna inspekcija po Zakonu o sanitarnom nadzoru dužna da se stara o higijeni i uslovima u objektima koji se bave proizvodnjom i prodajom hrane i pića. Neshvatljiv je propust sanitarne inspekcije koja je morala da izvrši kontrolu štandova koji se bave prodajom hrane i pića na Smederevskoj jeseni.
Dakle, ovo su dve činjenice preko kojih se ne sme preći. Naravno, možemo da pričamo i o samoj Svederevskoj jeseni koja se pretvorila u celomesečni festival kiča, sa sve šatorima, kuvanim kupusom i pevaljkama po stolovima, ali, to je druga tema, i na kraju, to je stvar (ne)ukusa ljudi koji su se bavili organizacijom manifestacije. Kao što rekoh, neko mora odgovarati zbog ove afere i ovo je prilika državnim organima da pokažu da li država zaista postoji i u stvarnosti, ili je zakon mrtvo slovo na papiru. Prijatno.


четвртак, 04. јул 2013.

Fuck you, Marcus!

*Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs

 

Portman Roud, 19. septembar 2002. godine, 31. minut prve utakmice Uefa kupa između Ipsvič Tauna i Sartida. Stadion je zanemeo. 120 godina fudbalske istorije bivšeg šampiona Engleske, osvajača UEFA kupa i FA kupa, palo je u vodu kada je Nenad Mirosavljević jakim udarcem zatresao mrežu golmana Maršala. Pre toga, popularni ''plavci'' iz Ipsviča nisu izgubili ravno 40 godina na svom stadionu u evropskim takmičenjima, 30 utakmica za redom. Nisu izgubili ni to veče, jer su uspeli da poravnaju rezultat preko Armstronga u 55. minutu. Sutra dan je o našem Smederevu pisano na stranicama britanskog Gardijana i Sana, a BBC je izvestio da je anonimni tim iz Smedereva pred odlaskom u narednu rundu UEFA kupa.

U revanšu, na stadionu kraj Stare železare se okupilo 15.000 Smederevaca, najviše od kad je rekonstruisan stadion, i svi su bili spremni za spektakl. Za mene je to bilo ostvarenje sna. U Smederevu, sedim na dnu istočne tribine i na nekoliko desetina metara od sebe gledam fudbalere poput Markusa Benta, Darena Benta, Džordža Finidija, Meta Holanda. Kada je sudija svetske klase Medina Kantaljeho dao početni zvižduk, stadion je proključao. Međutim, već u 9. minutu je sviran penal za Ipsvič, koji je Markus Bent materijalizovao i doneo vođstvo Ipsviču. Scena koja će mi ostati zauvek u sećanju je situacija pored aut linije kada je Bent prišao da se pozdravi sa svojim saigračem, a čovek do mene mu je šaljivo doviknuo: ''Fuck you, Marcus!'', a Bent ga je pogledao začuđeno, rekao mu ''Why?'' i onda mu je poslao poljubac uz osmeh. Cela tribina se slatko nasmejala, jer smo smo bili svesni privilegije koju imamo, a to je gledanje vrhunskih fudbalera koji se uz to još neformalno šale s nama. Sartid je napadao, imao šanse, ali, do kraja je ostalo 0:1 za Ipsvič.

Posle ovog kratkog prisećanja koje mi izaziva najlepše emocije, samo što mi suze ne krenu kada se setim biciklica Goše Bogdanovića, slobodnjaka Mudrinića, parada Dragana Žilića, Kežmana, Pantelića, Mirosavljevića i ostalih. Zar su Čugalj, Prijić i Branežac zaslužili ovo što se danas dešava sa našim fudbalskim klubom? Zar su radnici koji su igrali za naš klub na tadašnjem terenu u tvrđavi zaslužili da se govori o gašenju? Zar je zaboravljen osvojen nacionalni kup pobedom protiv Crvene Zvezde u finalu, zar je zaboravljeno igranje u Evropi i protivnici poput Ipsviča, Minhena 1860, Slavije iz Praga, Dandija, i ostali? Zar su Despoti zaslužili da se ugasi klub za koji su toliko mnogo dali? Zar smo svi mi Smederevci zaslužili da se ugasi klub zbog bahatog ponašanja ljudi koji su napravili ogromne dugove? Fudbalski klub Smederevo se ne sme ugasiti, jer je on postojao i pre nas, jer on mora postojati i posle nas! Klubu moraju pomoći kako lokalna vlast, tako i uspešni pojedinci koji su u FK Smederevo stvoreni. Ukoliko naš klub i pored svega ipak ugase, on će zauvek nastaviti da živi u našim srcima.

Na kraju, prenosim saopštenje navijačke grupe Ultra Semendria postavljeno na fejsbuku, i ovom prilikom im pružam punu podršku!

''NE DAMO NAŠ KLUB! Ova rečenica nije fraza, ne ponavlja se bez razloga, nije samo rečenica koja se provlači kroz razgovore i kopira na internetu. Svi moramo da je shvatimo kao našu dužnost, moramo da se suprotstavimo ovome što nam rade. Jer ovo utiče upravo na nas, na Smederevce, na Smederevo. Gašenje kluba je direktan udar na sve građane Smedereva i to svi moraju da razumeju. Malo ko može da se pohvali sa 90 godina trajanja u Smederevu. A ako se ne pobunimo za ovo, gasiće se i ostalo. Svaki sledeći dan posvetimo pravoj borbi, borbi za naš gradski fudbalski klub. Svako može da uradi nešto, neko manje, neko više, ali je najbitnije da reagujemo i zajedničkim snagama sprečimo ono najgore, tj. gašenje. Zato Smederevci, spremajte se, širite priču, pa da u sledećim danima, što masovnije iskažemo svoje nezadovoljstvo, tamo gde treba!''

петак, 07. јун 2013.

Tursko proleće ili izmišljena revolucija?



Želim da ovim tekstom skrenem pažnju građanima Srbije koji podržavaju ''narod Turske u borbi protiv diktatora Erdogana'', da budu oprezniji u davanju podrške nasilnim demonstracijama koje za cilj imaju destabilizaciju Turske. Dve stvari se moraju posmatrati paralelno i nikako se ne smeju mešati. Prvo, za svaku osudu je brutalna reakcija policije protiv demostranata koji su se okupili kako bi sprečili uništavanje parka i zbog toga bi neko morao da odgovara. Potpuno je druga stvar što su razne ekstremističke grupe, poput Komunističke partije Turske ( Türkiye Komünist Partisi, TKP) iskoristile ovaj građanski bunt naroda da promovišu sebe i svoje metode borbe. Lomljenje izloga i pljačka, vađenje kaldrme i gađanje policije, paljenje automobila i bacanje molotovljevih koktela su metodi ekstremista. Takav način borbe bi bio legitiman samo u slučaju terora vlasti, kada ne postoji drugi način da se totalitarizam razbije i da se diktator sruši sa vlasti. Ipak, ja ću vam ponuditi par argumenata koji govore u prilog tome da ovi nasilni protesti nikako nisu legitimni, kao i da Turska nije diktatorska država.

                                                Brojne komunističke zastave na protestima u Turskoj

Prvo, Freedom House, poznata svetska organizacija koja se bavi ljudskim pravima i  demokratizacijom u svetu, izdaje godišnje izveštaje o stanju demokratije u svim državama sveta. U generalnom izveštaju za 2013. godinu, Freedom House definiše Tursku kao ‘’delimično slobodnu državu’’ (podela je izvršena na slobodne, delimično slobodne i neslobodne), isto kao i Makedoniju, BIH, Albaniju, Kosovo, Gruziju, Ukrajinu, Meksiko, i mnoge druge. U posebnom izveštaju o slobodi medija iz 2013. godine, Freedom House medije u Turskoj vidi opet kao ‘’delimično slobodne’’, što ih svrstava u red država poput Italije, Mađarske, Srbije, Crne Gore, Izraela, Bugarske, Hrvatske, Rumunije, i mnogih drugih država Evrope. Čuveni Democracy Index, koji izlazi svake godine i beleži stepen demokratičnosti svih država u svetu, je Tursku 2012. godine definisao kao ‘’hibridni režim’’ (podela je na potpune demokratije, nepotpune demokratije, hibridne režime i autoritarne režime) i svrstao je na 88. mesto, od 167 mesta po demokratičnosti. Kao hibridni režimi su definisani i BIH, Albanija, Gruzija, Ukrajina, itd., dok su npr. Rusija i Kina svrstane u ‘’ autoritarne režime’’. Izuzetno je važno uporediti vrednosti iz tog indeksa demokratičnosti za oblast ‘’izborni proces i pluralizam’’. Turska je za izborni proces i pluralizam dobila ocenu 7,92/10, što znači da ima višu ocenu od npr. Makedonije 7,75, Albanije 7, BIH 6, 92, dok istu ocenu ima sa, npr. Crnom Gorom 7,92. Za ‘’funkcionalnost vlade’’, Turska je dobila ocenu 6,79, što je više od Srbije, Crne Gore, Bosne, Makedonije, BIH, Hrvatske, Mađarske, Poljske, Grčke, Italije, Kipra, Litvanije, Portugala, itd.
Zašto pominjem sve ove podatke? Pominjem zato što građani Turkse imaju šansu da na demokratskim izborima menjaju svoju vlast. Na opštim izborima u Turskoj, Erdoganova Partija pravde i razvoja je osvojila blizu 22 miliona glasova (49,8%) čime je osvojila 327 od 550 poslaničkih mandata. Druga stranka po snazi je Republikanska narodna partija koja je osvojila 11 miliona glasova (25,9%), što im je donelo 135 poslaničkih mandata. Dakle, Turci su na slobodnim izborima ubedljivo izabrali Erdoganovu partiju koja ima apsolutnu većinu u parlamentu. Zašto je to tako ako je Erdogan diktator?
Prvi razlog leži u činjenici da je Turska ekonomija jedna od najpoletnijih u svetu, jer posle Kine ima najveći ekonomski rast u svetu, koji iznosi 7%. Nezaposlenost je u Turskoj 8,9%, što je niže nego u većini zemalja Evropske Unije. Standard građana konstantno raste, i sve to za vreme ekonomske krize koja je bacila na kolena mnoge svetske ekonomije. Turska je ove godine i zvanično isplatila poslednji cent svog duga MMF-u, koji je 50 godina isplaćivala, i već od 2014. će sada ona kreditirati MMF, jer će mu uplatiti 5 milijardi dolara, kako bi pomogla njegov rad.
Drugo, Turska je država u kojoj je društvo konzervativno. Ne smemo zaboraviti da je to država u kojoj su ‘’do juče’’ vladali Sultan i Veliki vezir, u kojoj je islam bio državna religija. Danas je Turska sekularna država, ali konzervativizam iz turskog društva nije izčezao. Baš zbog toga je Erdoganova partija naišla na široku podršku Turaka, zato što je ponudila jedan konzervativni politički program, ali što je važno, ne radikalno konzervativan. Erdogan u Turkoj ima kritičare sa ekstremne desnice, jer ga kritikuju da je njegov program suviše sekularan. Tu pre svega mislim na Partiju Velike unije i na Partiju nacionalnog pokreta. Konzervativizam Turaka je izraženiji u unutrašnjosti Turske, ali on nije ništa manji ni u evropskom delu, posebno u Istanbulu, gde partija Erdogana ima većinu.
Treće, nekoliko desetina hiljada ljudi na protestima je potpuno irelevantna brojka za državu koja ima 75 miliona stanovnika, i za grad poput Istanbula koji ima 13 miliona. Posebno padaju u oči komunističke i anarhističke zastave među demonstrantima, koji nisu ništa drugo do klasični ekstremisti koji koriste svaki građanski bunt kako bi promovisali sebe i svoje ideje.
Erdoganovoj vladi bi se mogle mnoge stvari zameriti, poput brutalnosti policije, hapšenja novinara, preteranog promovisanja islama, raznih zabrana koje se nikako ne mogu nazvati demokratskim. Tu mislim npr. na zabranu prodaje i reklamiranja alkohola, pod direktnim uticajem islamskog lobija. Ipak, to su razlozi za kritiku, za negodovanje, i ukoliko građani Turkse zaista žele da skinu Erdogana, imaju mogućnost da to urade na narednim izborima. Međutim, ovakvi pokušaji destabilizacije Turske, a posebno Istanbula, su po mom mišljenju jako opasni i ničemu dobrom ne vode. Razmislite pre nego što dajete bilo kakvu blanko podršku protestima širom sveta. Realnost nekada nije ista sa izveštajima svetskih medija (mada mnogi svetski mediji upravo potvrđuju moje stavove). Svoje stavove sam bazirao na činjenicama i podacima, zdravom razumu, kao i na boravku u Istanbulu u januaru mesecu ove godine, gde sam razgovarao sa lokalnim stanovništvom.

среда, 05. јун 2013.

Železara Smederevo - rupa bez dna

*Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs


Francuski nobelovac Albert Kami je jednom prilikom rekao da protiv neprijatnih istina postoji samo jedan lek – treba se s njima suočiti. Naravno, mnogo je bezbolnije lagati sebe i dozvoljavati drugima da nam pričaju bajke, jer suočavanje sa istinom i realnošću  nije prijatno. Ipak, ne živimo u bajci, nego u realnom vremenu, a ono je, nažalost, itekako mračno.
Počeću zato s prvom istinom, rizikujući da me najmanje 5200 Smederevaca proglasi bezosećajnim zlikovcem:  Železara Smederevo je rupa bez dna koja se što pre mora, ili privatizovati, ili ugasiti. Ne tvrdim ovo zato što sam izuzetno pametan, ili zato što sam zlurad, već zato što mi zdrav razum govori da je to jedino održivo rešenje. Nemojte se zavaravati da će neko kupiti železaru ovakvu kakva je. Priče u medijima o interesovanju Rusa, Belorusa i Ukrajinaca su klasično spinovanje vlasti, koje za cilj ima mazanje očiju narodu i kupovinu vremena. Kako trenutno stvari stoje, železara pravi mnogo veći gubitak kada radi nego kada je peć ugašena, i ponovno pokretanje proizvodnje nije ništa drugo do jeftina populistička mera koja će trenutno kupiti socijalni mir u državi i gradu. Ali, taj socijalni mir je itekako  skup, i ono što je ključno, on daje lažnu nadu građanima da će železara u Smederevu nastaviti da posluje s uspehom. Nema ništa od toga, dragi moji Smederevci. Da ima, ne bi Amerikanci ni napuštali železaru, nego bi iskoristili sve mogućnosti za zaradu i ne bi se zatvarale železare širom Evrope.
Ključno pitanje je: šta učiniti sa sudbinom  5200 radnika, jer je to sudbina 5200 porodica, i uz to, nekoliko hiljada ljudi koji sa železarom sarađuju kao kooperanti? Odgovor nije popularan niti idealan, ali je jedini mogući – otpustiti onoliko radnika koliko je potrebno i u životu ostaviti samo one pogone za koje postoji interesovanje da se privatizuju. Za otpuštene obezbediti kvalitetan socijalni program, u okviru koga treba obezbediti otpremnine. Otpuštene uključiti u program pomoći pri investiranju dobijenih sredstava, kako ne bi većinu novca ''bacili'' na kupovinu automobila, nameštaja i opremanje kupatila. Ogromne subvencije koje država daje trenutno za železaru preusmeriti (privremeno) u finansiranje poljoprivrede i turizma, od kojih Smederevo može itekako kvalitetno da živi i to je dugoročno isplativije i za državu, a posebno za grad.
Druga istina, s kojom se Smederevci koji su zaposleni u Železari Smederevo moraju suočiti, jeste da građani Srbije nisu dužni da plaćaju parazitiranje gubitaša na njihovim leđima. Ne samo smederevskog, nego bilo kog srpskog gubitaša. Loše se živi i u  mnogim drugim srpskim gradovima, pa ih država ne održava veštačkim disanjem. Nije problem u subvencijama države, problem je što i pored subvencija Železara Smederevo mesečno pravi ogromne, milionske gubitke. To nije normalno ni ekonomski, ni zdravorazumski. Političarima nije u interesu da posežu za ovim nepopularnim merama poput otpuštanja, jer to za njih znači gubitak glasova, ali teško ekonomiji u koju se meša politika.
Ono što me je najviše fasciniralo, to je saopštenje Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, koje kaže da radnici Železare Smederevo nisu motivisani da rade za 80% plate (pošto im je 20% smanjena od kad je proradila železara), i da radije biraju da idu na bolovanje nego da rade. Iz toga izlazi da im je mnogo bolje da železara ne radi, jer tada primaju 60% plate za nerad. Izvinite, ali, to je bezobrazluk. Toliko je građana u Smederevu koji su bez posla i koji bi bili srećni da rade i za 50% trenutne plate u železari. Ukoliko je neko destimulisan da radi, a pruženo mu je da radi za sasvim solidnu platu za srpske uslove, iako ta firma pravi ogromne gubitke, onda ga treba najuriti na ulicu bez ikakve otpremnine, jer na njegov posao čekaju i motivisani i mlađi, a možda i stručniji.
Eto, dragi moji Smederevci, ispričao sam vam priču koje ste verovatno i sami svesni, samo što je nekima teško da to sebi i priznaju. Nisam srećan što je situacija ovakva, ali, nije rešenje da se lažemo, nego se moramo pogledati u oči i prihvatiti da je ovakva železara u Smederevu neodrživa, i da je bolje za sve nas da se ona ugasi, jer je ogroman balast za celu Srbiju. Ukoliko uskoro čujete ovu priču od političara (a čućete je), nemojte im verovati, ali verujte meni, jer što bi Sokrat rekao, moj glavni svedok da govorim istinu jeste moje siromaštvo.

среда, 20. фебруар 2013.

Imanuel Kant i Smederevo



*Tekst je objavljen na internet portalu http://www.sdcafe.rs

Iako nikada nije otputovao van svog rodnog Keninzberga, Imanuela Kanta to nije sprečilo da bude ''svetski čovek'' i jedan od najvećih mislilaca ljudskog roda. Kada je 1788. godine napisao delo ''Kritika praktičkog uma'' i u njemu razvio svoje učenje o moralu, Kant svoje kategoričke imperative nije postavio samo za ljude koje je viđao u Keninzbergu, nego za sve ljude na ovoj planeti. Dakle, Kant je uspeo da se izdigne iznad svoje sredine i postavi univezalne postulate koji su važili za čitavo čovečanstvo, iako fizički nije nikad napustio svoju sredinu.
Zašto pominjem Kanta i njegovo učenje o moralu? I kakve Kant veze ima sa Smederevom i današnjim vremenom? E pa, ima itekako. Ako pokušamo da postavimo neke od njegovih teorijskih postulata u stvarnost Smedereva, primetićemo da nijedan od njih ne bi ''radio'' u smederevskoj realnosti. Evo prvog, nešto pojednostavljenog: „Radi tako da princip tvoga rada može postati princip rada svih drugih“.
Već kod ovog prvog principa upadamo u problem. Jer, većina smederevskih političara razmišlja otprilike ovako: ,,Ma kak’i bre narod, baki, daj da preguramo još samo ovaj mandat, treba d’okrečim one dve vikendice i stan u Beograd, a to košta. Zato, samo ćuti tu, budi miran i ne talasaj, pa nek se kotrlja dok se kotrlja’’. Njegova partijska drugarica nižeg čina, sa navršenom osmoljetkom, ali na poziciji referenta u administraciji ima slično razmišljanje: ,,Mico, zameni me, mora d’idem da završavam svoje poslove po gradu, evo već je pola jedan, a radim još od pola deset. I tol’ko je mnogo od mene’’. Onaj fizikalac na mešalici (takođe zaposlen po partijskoj liniji) ne zaostaje za pomenutim duom: ,,Majstore, sedi odmori bre malo, udari jedno ‘laaadno ko zmiče, mani se tog posla od ranog jutra’’. Svemu ovome možemo da dodamo mrzovoljne profesore, nadrndane šalteruše svih profila, prodavačice, čistačice, spremačice, ama sve žive. Postavlja se pitanje: zašto je tako? Zašto su pripadnici pomenutih zanimanja (ne svi, čast izuzecima!) lenji, nezainteresovani, besni, bahati i podmitljivi? Odgovor je prost: zato što se niko ne pridržava moralnog principa koji je Kant uspostavio. Decu podučavaju nezainteresovani, mrzovoljni i nekompetentni profesori, i pošto ne mogu da ih zainteresuju za gradivo, deca se provlače kroz škole. Umesto vukovaca, oni postaju provukovci. Onda deca odrastu, pa umesto da završavaju fakultete ili traže posao, ona odu u najbližu političku partiju sa zahtevom: Hoću posao! Partijski vođi im rado izlaze u susret, jer im odgovara da stiču nove poslušne i neuke političke vojnike, i rado im nalaze posao, obično izmišljajući radna mesta i postavljajući nekompetentne ljude na odgovorne funkcije. Ti isti koji su dobili posao sada vraćaju uslugu političarima, pa glasaju za njih, i tako imamo jedan zatvoreni krug nerada, nemorala, bahatosti i bezobrazluka najgore vrste. U takvim situacijama se obično kaže: gde se završavabiznis, tu počinje politika; gde se završava politika, tu počinje kriminal; a gde se završava kriminal, tu počinje biznis. Dakle, u začaranom smo krugu politike, biznisa i kriminala, i ko nije u jednoj od te tri grane, ima dve mogućnosti: 1) Da ode iz Smedereva u Beograd, a veoma verovatno i iz Srbije kasnije 2) Da proba da promeni tu tragičnu smederevsku realnost.
Moje mišljenje je da svaki mladi čovek koji je rođen u Smederevu, duguje tom gradu bar pokušaj, bar mali pokušaj da se nešto promeni, pre nego što odluči da iz njega ode. Jer, jedino mladi, kvalitetni i pametni ljudi mogu da promene Smederevo na bolje, i jedino takvi ljudi mogu da promene smederevsku realnost koje se svi stidimo. Kada pogledate prenos lokalne skupštine u kojoj se smederevski političari ponašaju kao da su u kafani, ili vidite nekoga na televiziji za koga znate je na položaju preko veze, a da pritom ne zna 3 padeža, nemojte se ljutiti na njih, nego se ljutite na sebe. Vi i ja smo im dozvolili da budu za tom govornicom i na toj televiziji. I ako me neko pita koje je rešenje problema i kako da se izvučemo iz te moralne provalije u koju smo zapali, ja ga neću pozivati da menja sistem, da izlazi na ulicu, da uzvikuje parole, ili nešto slično. Ne, ja ću mu poručiti da promeni SEBE. Budi promena koju želiš da vidiš u svetu, što bi rekao Gandi. Jedino promenom svesti na individualnom nivou možemo nešto postići. To znači: Kad sutra odete na posao, u školu, ili bilo gde drugde, dajte sve od sebe. Nevažno je da li radite na šalteru, u autoservisu, farbari, u školi, bolnici, dajte sve od sebe da promenite sebe i svoj život na bolje, a time će te pomoći i svom gradu i ljudima oko sebe.
Znam da je teško biti okružen nepravdom, ali u takvoj zemlji i u takvom gradu živimo, i nema gore odluke, od odluke da se čovek uljuljka u takav nepravedan sistem koji mu neodgovara. To ne priliči onome ko sebe naziva čovekom. Za kraj bih se opet pozvao na Kanta koji kaže da "nikad i ništa ne izaziva pobunu više od nepravde. Sva druga zla koja trpimo nisu ništa prema ovom". Zaista je tako, i kako neko pametan reče, nama ne treba više demokratije, nama treba više pravde i više slobode. Čitajte Kanta!
                                                                         

Sjaši Kurta da uzjaše Murta


*Tekst je objavljen na internet portalu http://www.sdcafe.rs


Čitam juče na B92 da se u Smederevu sprema rušenje trenutne vlasti, na čijem je čelu gradonačelnica Jasna Avramović, i kako reče jedan opozicioni funkcioner URS-a, nova vlast će biti ''pravednija, odgovornija i poštenija'' od sadašnje. Posle početne sumnjičavosti i odbojnosti koja se kod mene javi kad god političar počne da koristi pojmove poput pravde, poštenja i sl., reših da preispitam njegove reči, ali i uopšte, da promislim da li će ta nova vlast zaista biti ''pravednija'' od trenutne. Uz to, rekoh sebi, valjalo bi da preispitam i da li je ova trenutna vlast pravedna i odgovorna. I na kraju, zapitah se: Zar o tome kakva je vlast nisu odlučivali građani Smedereva na izborima? I zar izbori ne služe da se za četiri godine ponovo preispita ''pravednost i poštenje'' trenutne vlasti? Izgleda da ne, dragi moji Smederevci. O tome da li je vlast pravedna, odgovorna i poštena ne odlučuju građani, nego odlučuje šaka lokalnih odbornika, tačnije njih 36 najmanje, s obzirom da je toliko odbornika potrebno da bi se formirala vlast. Ako mi neko kaže da je te odbornike birao sam narod na izborima, te da su oni narodni predstavnici i svojevrsni glas naroda, ja ću mu reći da laže. Građani nisu glasali za imena i prezimena, za konkretne ljude, nego su glasali za zatvorene partijske liste. Samim tim je omogućeno da se u skupštini Smedereva nađu partijski vojnici bez integriteta koji rade ono što im zapovedi njihov partijski vođ, jer da nije njega, oni ne bi bili tu gde jesu. Problem ide još dalje. Lokalni partijski vođi su obično samo marionete u rukama republičkih partijskih glavešina, i slušaju nalog iz Beograda. Ako iz Beograda stigne nalog da se vlast ruši, vlast se ruši. Upravo to se dešava u Smederevu ovih dana.
Da li postoji rešenje koje bi sprečilo da nekompetentni ljudi izaberu još nekompetentnijeg gradonačelnika? Na sreću postoji, ali nažalost, ono je sistemsko i ne zavisi od nas na lokalu, nego od republičkog zakonodavstva. Šta uraditi?
Prvo, promeniti Zakon o lokalnoj samoupravi. Po važećem zakonu, gradonačelnik je odgovoran skupštini grada, što znači da ga ona bira i razrešava. To u praksi znači da će gradonačelnik uvek biti iz redova one koalicije koja ima većinu u skupštini. Njega NE BIRA NAROD direktno, i vladajuća koalicija ima pravo da postavi koga god poželi na mesto gradonačelnika. U politikoologiji i uporednoj praksi lokalne samouprave takav model je poznat kao model slabog gradonačelnika, ili kao francuski model. Ovaj model zahteva visok nivo političke kulture građana, ali i odbornika koji predstavljaju građane; ovaj model takođe zahteva često izjašnjavanje građana preko lokalnih referenduma i narodnih inicijativa; I takođe, on zahteva postojanje demokratske i parlamentarne tradicije u državi, ali i u lokalnoj zajednici.
Nažalost, ovaj model nam nije primeren. Ono što je nama potrebno, to je model jakog gradonačelnikakoji bi se birao direktno na izborima. Takav model je poznat i kao američki model, ali je korišćen i u Evropi, posebno u Italiji, V.Britaniji i Nemačkoj. Gradonačelnik bi se po tom modelu birao direktno na lokalnim izborima od strane naroda, i skupština grada ne bi mogla da ga smeni. Jedini ko bi mogao da ga smeni je sam narod na sledećim izborima. Pošto bi narod znao za koga glasa, povećala bi se izlaznost i zainteresovanost za lokalne izbore, i za gradonačelnika ne bi mogao da bude izabran bilo ko, već isključivo onaj ko je od strane građana prepoznat kao dobro rešenje. U praksi bi to značilo da je gradonačelnik potpuno nezavisan u odnosu na partijske igre koje se igraju u skupštini grada, i da je slobodan da svoj posao obavlja bez ikakve brige da bi bilo ko osim naroda mogao da ga smeni. Gradonačelnik bi imao više hrabrosti da pokreće velike projekte, i ne bi morao da zadovoljava partijske apetite njegovih koalicionih partnera, od kojih direktno zavisi. Naravno, postoje negativne strane ovakvog modela, jer se može desiti da građani izaberu gradonačelnika iz jedne partije, a da većinu u lokalnom parlamentu čini druga partija. U tom slučaju bi moglo doći do blokade lokalnog parlamenta, a time i gradonačelnika. Međutim, ovaj problem bi se lako rešio ako bi se u Zakonu o lokalnoj samoupravi jasno definisale nadležnosti gradonačelnika i skupštine grada, koje ne bi smele da se preklapaju, što je danas slučaj.
Drugo, promeniti Zakon o lokalnim izborima. Po sadašnjem zakonu mi ne znamo za koga glasamo na lokalnim izborima, već imamo izbor između partijskih lista. Lokalne partije same kasnije određuju ko će biti odbornik. S obzirom da skupština Smedereva ima 70 odbornika, potrebno je grad podeliti na 70 izbornih jedinica, od kojih bi svaka davala po jednog odbornika. Na taj način bi svi delovi grada bili podjednako zasupljeni u skupštini. Odbornici bi bili kandidovani imenom i prezimenom, i trebali bi da se biraju po većinskom sistemu, što bi značilo da u jednoj izbornoj jedinici odbornik postaje onaj ko osvoji 50% + 1 glas onih koji su glasali. S obzirom da bi jedna izborna jedinica u slučaju Smedereva imala nešto više od 1500 građana, realno je očekivati da će kandidata za odbornika poznavati većina glasača u toj izbornoj jedinici, i da bi vrlo verovatno za odbornika bio izabran neko ko je cenjen i ko je čovek od integriteta u toj izbornoj jedinici. Tako bi dobili kompetentnu skupštinu grada koja je direktno izabrana od građana, i koju čine ljudi koji su cenjeni u svom komšiluku, a ne neki anonimusi kojima je jedina preporuka to što su partijski poltroni. Većinski izborni sistem na lokalnim izborima je na snazi u mnogim evropskim državama, i što je važno, jedino je preko njega moguće da odbornici postanu i građani koji nemaju nikakve veze sa političkim partijama.
Ako ove promene ne sprovedemo u delo, nemamo potrebe da zamaramo mozak time ko nam je gradonačelnik. Nama ne trebaju personalne promene, nama trebaju sistemske promene. Sve dok se ne promeni Zakon o lokalnim izborima i Zakon o lokalnoj samoupravi, imaćemo sistem koji funkcioniše po principu ''sjaši Kurta da uzjaše Murta'', bez ikakvih opipljivih rezultata. I zato mi je žao i sadašnje gradonačelnice, i sledećeg gradonačelnika koji će doći, jer znam da bi mnogo bolje rezultate postigli ako bi bili direktno birani od naroda, i ako bi bili u neku ruku iznad lokalnog partijskog brloga. 

Krađa



*Tekst je objavljen na internet portalu http://www.sdcafe.rs/


U sredu, 30. januara 2013. godine, Večernje novosti su objavile tekst pod naslovom ''Pauk nosi i zbog ranijih kazni''. Tekst se odnosi na novu gradsku odluku koja je u Smederevu donešena, i u njemu piše da će ''... pauk ubuduće nositi i propisno parkirane automobile ukoliko vlasnik ima tri neplaćene parking karte’’. Uz to se prilaže izjava nadležnog iz Gradske uprave koji je rekao da je ,,...sve urađeno u skladu sa Zakonom o komunalnim delatnostima...’’.
Da krenemo redom. Prvo, odluka koju je grad doneo je protivzakonita, jer je protivna članu 34. Zakona o komunalnim delatnostima. U tom članu, koji se odnosi na prava i dužnosti komunalnog inspektora, koji je inače naložio da se ova odluka sprovodi, se jasno definiše koje su nadležnosti komunalnog inspektora. Jedino što komunalni inspektor može da uradi, je da naloži da se vozilo ukloni ukoliko je parkirano protivno propisima, što se eksplicitno kaže u članu 34. Zakona o komunalnim delatnostima, stav 10. i 11. A ako je vozilo parkirano na parking mestu, u skladu s propisima, ne postoji mogućnost da se ono zakonski ukloni. Posebno je nedopustivo da se vozilo uklanja zbog ranijih kazni, jer Parking servis, Komunalnog inspektora i Saobraćajnu policiju ne treba, i ne sme da interesuje da li neko ima neplaćene kazne. Sve što oni mogu da urade je da se drže zakona, što će reći: da utvrde da li je vozilo parkirano u skladu s propisima, i da ako nije, proslede zahtev za pokretanje prekršajne prijave. Kasnije je na sudu da sudi i odluči kakve će konsekvence snositi građanin koji se ogrešio o zakon ili propis.
Drugo, odluka grada nije u skladu sa članom 296. Zakona o bezbednosti saobraćaja. U tom članu se kaže eksplicitno da se vozilo može ukloniti jedino ukoliko je nepropisno parkirano: ,,Ukoliko policijski službenik zatekne vozilo parkirano ili zaustavljeno suprotno odredbama ovog zakona, naložiće vozaču, ukoliko je prisutan, da odmah ukloni vozilo...’’. Nigde se u zakonu ne pominje mogućnost da se vozilo ukloni ako je propisno parkirano. A ako zamislimo situaciju da se neko parkira i uredno plati parking mesto za taj dan, a da ima neplaćene kazne od pre, i ako bi se desilo da mu Parking servis odnese automobil, to bi bila čista krađa, i to ni u kom slučaju ne može biti zakonito.
Treće, ova odluka grada je protivustavna. Kršenjem Zakona o komunalnim delatnostima i Zakona o bezbednosti saobraćaja, prekršen je Ustav Srbije u članu 190., koji kaže da grad preko svojih organa uređuje i obezbeđuje obavljanje komunalnih delatnosti u skladu sa zakonom. Donosioci ovih odluka su smetnuli s uma da odluke lokalne samouprave imaju nižu pravnu snagu od zakona i Ustava Srbije, te da podzakonski akti moraju biti u skladu sa zakonom i ustavom.
Jedini logični zaključak koji se nameće, je da je ovom odlukom Grad želeo da dodatno napuni budžet na leđima građana, previđajući da će dodatnim opterećenjem džepa građana prozvesti kontra efekat. Nama nije potrebno punjenje gradskog budžeta, nama je potrebno punjenje džepova građana, jer se iz džepova građana plaća onaj skromni ručak koji prosečna porodica danas pojede, dok se iz gradskog budžeta plaćaju obilna prejedanja po najluksuznijim restoranima.