Odbrana Vučkova

*Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs

Ovo što sada pišem nije odbrana čoveka i profesora. Slagao sam. Niti znam kakav je čovek, a još manje kakav je profesor. Nije ni jadikovka, jer ga ne žalim. Nije ni proglas, ni parola, ni podrška. Ovo je vapaj za ljudskošću koja se izgubila, ili nikad nije ni postojala. Sada više nego ikad razumem Mešu kada kaže da je svet postao jedna velika tajna, stojimo jedan prema drugome, začuđeno se gledamo, ne poznajemo se, ne razumemo se više. Ovo je vapaj za granicom. Za branom koja treba da nas štiti od vlasti. Ovo je vapaj za čovekom. Čovekom i građaninom koji će ustati i reći - dosta! Ovo nije odbrana bilo koga ili bilo čega, ovo je napad! Napad za slobodu, napad za autonomiju, napad za pojedinca, napad za ljudskost.

Povod za tekst je vest da je Milutin Vučković razrešen dužnosti sa mesta direktora smederevske gimnazije. Ceo kolektiv smederevske gimnazije je proglasio štrajk i pružio je bezrezervnu podršku smenjenom  direktoru Vučkoviću. Oglasio se i učenički parlament koji je profesoru takođe pružio podršku. Naizgled nezanimljiva lokalna tema, iovako svaki dan smenjuju neke direktorčiće, jedna vlast ih postavlja, druga ih smenjuje i tako poslednjih 100 godina. Možda i jeste nezanimljiva lokalna tema, ali je tema koja se tiče grada u kome sam odrastao i koji volim, i tema je koja se tiče generacija koje su u Smederevu odrastale, i koje će odrastati.

Ovde se radi o vulgarnom, ljigavom i neljudskom političkom uklanjanju čoveka koji je cenjen u Smederevu i iza koga stoje decenije uspešnog rada. Smenjuju ga oni koji su gori od njega u svakom smislu - partijski poltroni, lešinari koji žele da pokažu silu, moć, beskrupuloznost, i koji žele da pošalju poruku - ''Ovako će proći svi koji se usude da budu neposlušni''. Smenjuju ga oni koji se dave u palanačkom blatu, oni koji su Nušiću bili neiscrpna inspiracija, smenjuju ga razne Gospođe ministarke i  Sumnjiva lica.

Nije vam dovoljna apsolutna vlast i moć, jer vas ne zadovoljava moć kao moć, već moć kao sadistički  instrument kojim one neposlušne želite da ponižavate. Vi ''ubijate'' najbolje među nama da bi na njihovo mesto dovodili najgore. U Odbrani Sokratovoj, Platon u usta Sokratu stavlja sledeće reči: ,,Vama, ljudi, koji me osudom ubiste, izjavljujem da će vas odmah posle moje smrti stići mnogo teža kazna'', a ja te reči želim da stavim u usta profesoru Vučkoviću. Za njih će biti najgora kazna što će posle svega pasti u blato iz kog su se i izdigli. A Vama profesore Vučkoviću poručujem: Niste sami!

Biciklom od Srbije do Makedonije (Smederevo - Kočani 500km)

15. jula 2014. godine mi je sinula ideja da bih mogao da ostvarim svoju želju da biciklom odem na neku dužu relaciju. Poljska, kao glavna želja, mi je bila daleko, a Rumunija nedovoljno zanimljiva, pa je izbor pao na Makedoniju. Sračunao sam i došao do zaključka da je za relaciju Beograd-Kočani (500km) potrebno 5 dana vožnje, jer sam smatrao da je 100km dnevno sasvim optimalna daljina.

Odmah da naglasim - ja sam amater sa polovnom biciklom, bez ikakve posebne kondicije, sa nešto viška kilograma i sa čeličnom voljom da uspem. Kasnije se ispostavilo da je upravo u tome suština - u volji.

Od samog tenutka kada mi je ideja pala na pamet, naišao sam na neverovatnu dozu neshvaćenosti, odvraćanja, čak i podsmeha, i to od strane najbližih. Argumente protiv bih podelio na racionalne i iracionalne. Racionalni argumenti su dolazili od ljudi koji su me odvraćali zbog brige i bezbednosti, zbog nedovoljnog kvaliteta bicikla, moje nedovoljne fizičke spreme i nespremnosti na tako dugu vožnju, nedostatka novca, itd. Iracionalni ''argumenti'' su uglavnom zvučali otprilike: ''Ti si budala, šta će ti to u životu'', i na njih se uglavnom nisam ni obazirao, ali ovi prvi su me pomalo brinuli, mada nedovoljno da bih odustao od puta.

Put sam planirao ravno 3 dana, od čega o ruti i mapama nisam uošte ni razmišljao, niti sam mapu nosio, što se ispostavilo čak kao dobar potez, mada je naravno bolje imati bar mapu u torbi. Ja sam smatrao da mi ne treba. Mnogo puta su mi ljudi dali bolje savete nego da sam pratio mapu.

Pre polaska sam imao nekih 100km vožnje za mesec dana, i to je sve što sam odvezao u prethodnih 5 godina. Bicikl je Scott YZ4 Mountain Bike, platio sam ga u maju 2014. godine 140 evra polovnog. Nije za duže staze, jer ima masivan ram, pa je malo teži od treking bicikala,  međutim, deluje mi kao bicikla koja je neuništiva. Menjači su Shimano, ne znam koj model. Jedina stvar koju sam promenio na biciklu i to dan pred put, jesu spoljne i unutrašnje gume. Kupio sam spoljne gume Schwalbe Racing Ralph koje sam plaćao 20 evra po komadu na nekoj akciji, inače su skuplje. Unutrašnje sam platio po 500 dinara, isto neke nemačke. I to se pokazalo kao sjajna investicija, jer su išle mnogo brže nego stare gume, a pri tome nisam imao nikakvih problema s njima, što je za 500km odlično. Korpu iznad zadnjeg točka mi je namestio otac, skinuo je sa neke stare bickle. Malo je ojačao, ali je to i dalje ona mala gvozdena korpa sa ponike, ili tako nečeg. Bisage nisam hteo za sad da kupujem, nego mi je otac zašio dva stara ranca jedan za drugi, pa sam ih tako prebacio preko korpe, i savršano je pasovalo.Sve u svemu, bicikl je isto radio posle 1. i posle 500. kilometra, tako da, sa te strane sam izuzetno zadovoljan.

Teret mi je težio oko 25-30kg. Dva ranca sa stvarima, patikama, alatom, nekim glupostima, i sve se to nakupi. Šator je težio nekih 5-6kg. Nosio sam jednu rezervnu spoljnu gumu (onu staru) i dve unutrašnje, kao i pribor za krpljenje. Od alata sam imao jedan imbus za kočnice, jedan viljuškasti ključ za korpu, motrocangle, šrafciger, makaze, nož, i ništa više. Gumu sam naučio da menjam veče pred put :).

Rekoh da nemam niti iskustvo, niti nikakvu specijalnu kondiciju, ali mislim da sam prilično brzo vozio, jer sam shvatio da ću tako manje snage trošiti, a brže prelaziti put. Tempo je najbitniji. Uspostavi se jedan tempo okretanja pedala i ne menja se nekada i po 45 minuta-sat vremena, samo se menjaju stepeni prenosa u skladu sa terenom. To je valjda ono što biciklisti zovu kadenca. Prosečna brzina mi je bila 20km/h za ceo put. Na ravnom sam uglavnom vozio 25km/h, ako je blagi uspon, onda 17-18km/h, a ako je nizbrdo, onda preko 30, nekada i 40km/h. U kontinuitetu sam uglavnom vozio po 45 minuta do sat vremena, pa sam pravio pauze po 15 minuta. Kada se svrati u kafanicu ili pred prodavnicu, pauze umeju da budu i po pola sata. Mislio sam da će mi organizam tražiti više hrane, međutim, jeo sam kao i obično, jedino što sam jeo više voća i čokoladica. Pio sam ogromne količine vode, 4-5 litara dnevno. Jedite maksimalno kuvano hranu ukoliko ste u mogućnosti, jer digestivni trakt jako loše radi zbog suve hrane, a dodatno i zbog opšte dehidratacije organizma.

1. DAN - 93km (Smederevo - V. Plana - Markovac - Lapovo - Jagodina)

Računam da sam prvi dan krenuo iz Smedereva (odakle sam rodom), a ne iz Beograda, jer sam iz Beograda došao biciklom dva dana pre, ali bez tereta, pa nekako tih 50km ne mogu da računam u rutu.

Ustao sam u 8h, nedovoljno naspavan, i dok sam se spremio, jeo, napumpao gume kod vulkanizera (na 3 bara) i ostalo, bilo je već 10h, i tada sam krenuo. Imao sam istegnuće lista par dana pre toga i iako mi je prolazilo kroz glavu da bi moglo da se pogorša, jer me je noga bolela pri svakom obrtaju, rekao sam sebi da ću stići gde sam krenuo, makar i sa jednom nogom. Za divno čudo, bol u mišiću je nestao posle nekih 100km. Mazao sam dosta konjsku mast, možda je pomoglo.

Već na 20. kilometru mi kod sela Lugavčina iz kafanice mašu dvojica biciklista koji su krenuli u Batočinu i pristajem, da bi ubrzo krenuli u grupi ka Batočini. Tu sam shvatio koliko znači grupa za vožnju, jer je narednih 50 kilometara bilo kao igra, prošlo je neosetno, kroz šalu i priču, a tempo nije bilo nimalo naivan, jer smo prosečno vozili 25km/h. Rastali smo se na skretanju za Batočinu, i ja sam ispred sebe imao još nekih 25km koji su trajali kao večnost. Bilo je 14h, temperatura oko 35 stepeni, ja umoran, i ispred mene se našlo neko ogromno brdo pred Jagodinom, uspon od 7%, koji je trajao dobrih 6-7km. Tu sam prvi put gurao biciklu, jer me je sunce uništilo. U Jagodinu sam stigao u 16h tačno. Dakle, 93km sam prešao u intervalu od 10h-16h,  i tu računam ispijanje pića ispred prodavnice od 20 minuta i 5 ili 6 odmora po 10 minuta u hladu. Delovalo je prilično lako. Dva su se ozbiljna problema pokazala: 1) Izgoreo sam po rukama i butinama, jer nisam namazao kremu za sunčanje 2) Sedište je bilo užasno neudobno, i to mi je u nastavku puta bio ubedljivo najveći problem. Neki sunđer sam nabavio pa obavio oko sedišta, ali nije pomoglo. Nisma imao one biciklističke gaće koje imaju sunđer između nogu, i rekao sam da dok njih ne kupim ne idem više nigde biciklom. Sedište je inače original Scott-ovo, ali nije za te duže relacije. Moraću da kupim jedno prigodno i ma koliko trivijalno zvučalo, posle 500km bukvalno ne može da se sedi na pozadini.

2. DAN: 110km (Jagodina - Ćuprija - Paraćin - Pojate - Aleksinac - Niš)

Most preko Morave, Ćuprija

Opet sam kasno ustao, što se ispostavilo da će se dešavati svaki dan, i krenuo tek u 9:30h iz Jagodine, dakle, opet me je očekivalo putovanje po suncu. Prvi sledeći grad je Ćuprija, vrlo je blizu, i tu sam svratio na espreso od 200 dinara, koji im nikada neću oprostiti :). Nedugo zatim dolazi Paraćin, sličan grad kao Jagodina i Ćuprija, nekadašnji industrijski centri, sada idilični gradići na putu, i svi izgledaju identično. Do Pojata, put je bio bukvalno ravan, pomalo i dosadan. Ali, ono što me je dočekalo između Pojata i Ražnja nimalo me nije usrećilo. Uspon dugačak skoro 10km, bez drveta i šanse za hlad. Uspon nije strm, ali je jako dosadan, dugačak i naporan. Zaboravio sam da napunim vodu, kasnije računao da ću negde na tom usponu da napunim, međutim, ravno 10km nisam naišao ni na jednu kuću pored puta, tako da sam se žedan, a još i gladan penjao. Kada sam ugledao migavce (žute sitne šljive), trpao sam po 10 komada u usta, to je bilo nešto nasjlađe u životu što sam pojeo, a uz to me je i hidriralo. Stižem u Aleksinac i ono što tamo vidim me rastužuje. Mrtav grad, ljudi se vuku kao u zombi filmu, jednom rečju - užas. Malo sam promašio put tu, pa umesto da idem starim, ja otišao na naplatnu rampu za autoput, na kojoj je radio ni manje ni više nego pop u mantiji (kunem se! :)) i objasnio mi je gde da se vratim. Nije trebalo da se vraćam, trebalo je da idem autoputem tih preostalih nekoliko desetina kilometara od Aleksinca do Niša, jer je put koji vodi kroz sela apsolutni užas. Vodi preko brda, krivudav je, i morao sam da guram biciklu par puta zbog uspona. Jeste da nije dozvoljeno da se vozi bicikla po autoputu, ali je ponekad bolje tako, jer, nije manje bezbedno nego magistralom, i plus, nema uspona. Jedini stvarni rizik je policija.

Pogled na autoput sa seoskog puta ka Aleksincu

U Niš sam stigao u 20:30h i zatekao grad koji je živ, topao, slobodan, sve ono što nisu bili prethodni gradovi. Odužilo se malo, jer sam pravio minimum 10 odmora. Niš je zapravo jedini grad u pravom smislu te reči na celom putu, ne računajući Beograd. Našao sam se sa drugarom kod koga sam dogovorio prenoćište i zaspao oko 3 ujutru.

3. DAN:  50km (Niš - Leskovac)

Ustao sam kasno, oko 11h, jer sam hteo da se naspavam kako treba. Naravno, opet vožnja po najvećem suncu. Toliko je bilo jako, da sam zastajkivao na svakih 5 km da odmorim. Ulenjio sam se i rešio da ipak prespavam u Leskovcu, iako nisam ispunio planiranu rutu za taj dan, jer se osećalo da se sprema nevreme. Šator sam želeo da razapnem na izlazu iz Leskovca, međutim, prve komšije su to primetile, pa me pozvale kod njih prvo na kafu,  a onda mi dali i smeštaj. Jednom rečju, neočekivano i sjajno, hvala im.

4. DAN: 75km (Leskovac - Predejane - Vladičin Han - Vranje)

Grdelička klisura

Ustajem naspavan oko 7:30h, ali dok sam se spakovao i uvio sve u najlone pošto se očekivala kiša, krenuo sam tek u 9h. Jako čudna deonica. Do ulaza u Grdeličku klisuru ništa posebno, ali onda...temperatura mnogo niža, kiša samo što nije, magistralni put sa 2 trake za automobile i prostorom od oko 30cm za biciklu, vozi se jako brzo i preticanja na punoj liniji su kao dobar dan. Tih 30-40km kroz klisuru se mora posebno voditi računa i biti koncentrisan. Tu me je uhvatila i kiša, ali nije dugo trajala, možda pola sata, i pokisao sam, ali me nije usporila, a i brzo sam se osušio. Na toj deonici sam doživeo najgoru situaciju na putovanju. Radi se o prolasku kroz 2 tunela koji nisu dugački, možda po 400 metara, ali, toliko je opasno i odvratno prolaziti kroz njih, da ja nemam reči. Prvi je opasniji, jer ama baš nikakvog svetla nema. Kada sam ušao, nije bilo kola, i pored svetla koje sam imao napred, ja nisam video BUKVALNO ništa. Samo sam stao u jednom trenutku i nisam znao da li stojim na sred puta ili sa strane. Neki kamion je ušao u tunel i ja sam pokušao da pobegnem na trotoar u tunelu, ali sam shvatio da ne postoji, što me je dodatno uplašilo, a da ne govorim o zvuku u tunelu, gde se čini kao da je avion iza tebe, a ne kamion. Dakle, bez ozbiljnog svetla napred i nazad ne ulaziti u te tunele i ne kretati na put uopšte. Ako su one led lampe koje se montiraju kao što ja imam, onda najmanje dve napred. Iza jedno štop svetlo da stalno gori i jedno da trepće. Plus, ja sam imao žute fluorescentne markere i preko majice i preko stvari iza, tako da sam bio prilično dobro označen.

U Vladičin Han sam ušao s namerom da jedem, ali oni nemaju u celom gradu mesto da se kupi pljeskavica ili sendvič. To zapravo nije ni grad, to je neka odvratna mahala, prljava i neugledna u koju više nikada ne želim da uđem, jer je nešto najodvratnije što sam video na putu. Nastavio sam ka Vranju i u njega stigao negde oko 18h. Prvo sam potražio hostel, koji nisam našao, ni na netu, ni u gradu, a onda odlučio da ipak u šatoru spavam, i taman kad sam izvadio šator, krenula je kiša, komarci, da pada mrak i sve po redu kako to obično biva, pa sam završio u obližnjem motelu za 1300 dinara za noć, i nisam se pokajao. Vranjem nisam takođe impresioniran, prilično je mrtvo i nezanimljivo. Inače, između Vladičinog Hana i Vranja se gradi autoput čija jedna traka nije i dalje puštena u rad, ali je asfaltirana, pa sam ja njome vozio nekih 10km, jer nema saobraćaja, a asfalt je odličan. Opet sam skratio planiranu rutu i već sam krenuo da se brinem da li ću sutra uspeti da završim putovanje, jer je ostalo još 160km, a ja sam prethodne dve ture vozio po 50 i 75.

5. DAN: 160km (Vranje - Bujanovac - Preševo - Granica - Kumanovo - Sveti Nikole - Štip - Kočani )

Čim sam krenuo, iz priče sa meštanima sam shvatio da ću morati po prvi put da vozim autoputem, jer nisam hteo da idem seoskim putem koji vodi kroz brda. I uključio sam se na autoput 10km posle Vranja. Očekivao sam da će to biti stresno, opasno, loše iskustvo, a zapravo je bilo najrelaksiranije od svih deonica, jer nema automobila u susret, dovoljno je širok put jer ima tri trake u mom pravcu, a ja sam išao bukvalno po obodu zaustavne trake. Nije veliki promet bio, pa sam napravio odličan potez. Tako sam vozio sve do posle Preševa, gde dolazi državna granica. Razmišljao sam da li će mi neko praviti problem što sam na graničnom prelazu na autoputu, ali, naravno da nije bilo problema. Kolonu sam prešao i granicu prešao sa ličnom kartom u roku od 3 minuta. Tu bih napomenuo da se makeodnski graničar sprdao sa mnom na temu toga što nemam račun za biciklu, pa kao, ''ne dam ti da prođeš, odakle znam da li je kradena bicikla'', pa sam posle shvatio da to može stvarno da bude problem ako je neki nadrndani graničar u pitanju, tako da, ako imate račune ili bilo kakav dokument bicikla, nosite, neće da škodi.

Isključio sam se sa autoputa na isključenju za Kumanovo, prošao kroz grad i nastavio putem ka mestu Sveti Nikole. Predeo je predivan, put sasvim pristojan, i što je važno, nije prometan, jedva ponekad prođu kola. Tu sam opet napravio grešku, pa nisam sipao vodu, i ravno 30km vozio žedan, jer doslovno nije bilo nijedne kuće niti čoveka. Posledica neiskustva. Tu me je i kiša uhvatila, pljusak iz oblaka kome sam bukvalno bežao. Njemu sam pobegao, ostao je iza mene, a ispred ogroman crni oblak iz koga sevaju munje, i nalazi se tačno iznad Sveti Nikole :). Sreća dok sam došao do tog mesta, on se već sklonio, ali zatekao sam poplavljene ulice. Na tom putu između Kumanova i Sveti Nikole sam prvi put pomislio da idem pogrešnim putem, jer nije bilo putokoaza niti bilo koga koga bih mogao da pitam, a mapu naravno nisam imao :). Kada sam pitao nekog lokalca koliko ima do Kočana još, on mi je rekao da ima mnogo i da ne mogu da odem biciklom. Kada sam ga pitao: ''A šta bio rekao kada bih ti rekao da sam do ovde došao iz Beograda'' on mi je kratko odgovorio: ''Da si budala'' :). Štip mi je bio sledeća destinacija i psihički i fizički mi je tada bilo najteže. Taj dan sam vozio već 100km, bio sam na nešto više od 50 od cilja i svašta mi se dešavalo u glavi. Plakao sam, povraćalo mi se, pričao sam sa sobom, pevao i drao se, ali u jednom, trenutku sam stao, sišao s bicikla i nisam mogao da stojim više. Opet bez vode i gladan, plus pao mrak. Nekako sam uspeo da dođem do Štipa, u očajnom stanju. Tu sam jeo, pio, odmorio i ostalo je još 30km do Kočana, po seoskim putevima gde nema nijednog svetla niti kuće uz put, a 22h je bilo kada sam krenuo. Užasno iskustvo, jer se i inače plašim mraka. Ništa nisam video, i stalno sam navijao da prođu neka kola, samo da ne budem sam u mrklom mraku. A kad prođu, vodim računa da me ne pokupe. Polako se ređala sela i u jednom trenutku sam ugledao svetla sa repetitora u Kočanima. Neverovatan osećaj, ali nisam imao vremena za radovanje, nego sam gledao da što pre stignem u jednom komadu. Bilo je već 00:30h. I stalno sam sebi ponavljao da poslednjih 5km pazim, jer je mrak, umoran sam, koncentracija mi je pala i kao da sam znao...na 2km od ulaska u Kočane, tj. na 513. kilometru, jedini put kada sam mogao da padnem. Sišao sam sa asfalta da se osiguram od auta iza mene i kada sam pokušao da se vratim na asfalt, bio je previsok i točak je krenuo da klizi i da mi volan (guvernala) klizi dole. Cimnuo sam na drugu stranu, bicikl mi je poskočio i otišao u drugu stranu puta, ali nisam pao, ali je bilo za dlaku. Sve se dešavalo pri brzini od 25km/h. Pomogle su mi nove gume, jer bi stare skliznule sigurno. Na terasi me čekala devojka i njeni i ja sam jedva stajao, drhtao sam sav. Prešao sam 160km taj dan. Bilo mi je jako loše narednih 2 sata, dok se nisam malo smirio. Na celom putovanju, smršao sam 5-6 kila za tih 5 dana, iako sam jeo dobro. Sve u svemu, osećaj koji sam imao na kraju je bio...neverovatan. Odskočna daska za ozbiljnija putovanja koja planiram, samo sada mnogo ozbiljnije. :)

Sveti Nikole, Makedonija

Potrošio sam oko 4500 dinara za tih 5 dana. Tu računam jelo, kafu ili piće u svakom gradu u koji sam zašao, a ušao sam u svaki grad, spavanje u motelu i večeru u njemu i ostalo. Dakle, 40 evra je smešna cifra u odnosu na ono što sam doživeo i radio. Ovo je mogla da ostane samo jedna od želja i fantazija koju nikada neću ostvariti, samo da sam se vodio svim tim ''racionalnim''argumentima. Uvek nalazimo opravdanja i izgovore za neostvarivanje ciljeva. Ja sam rešio da za ovaj ''mali'' cilj nema izgovora i uspeo sam. Ako imate neka pitanja, sugestije, savete, nejasnoće, itd., pišite mi na: kolja_sd@yahoo.com. Pozdrav.

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

Akuzativ
Aleksandar Sekulić – 2389
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Bozóki Antal
Bozóki Antal (hon)lapja
Ch3d4 (Vojislav Bajakić)
Constrictoria Boa
CRZ Blog
cult – B92 blog
Danubius forum
Dario Hajrić – Sistem i lom
Dejan Pešić
DJ Ivica
Dokona popadija
Dopisi iz Diznilenda
Đorđe Bojović
Džunglica
Edis Đerlek
Euterpaspeaks
FCBK
Ivana Ćirković – Organ Vlasti
Ivy Jbte
Iz glave radio
Izvan kuhinje
Jelica Rogić
Just Bloggin’
Kriza identiteta
Leksikon YU mitologije
Liceulice
Logaritam
Loose Ends in Economics
Luka Božović
Mahlat
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Mesec, suncokret i ostale priče
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Đajić
Miloš Sečujski – B92 blog
Mojporrtal.org
Mr Black
Ne verujem u muk istine
Nebojša Knežević – yzmaya
Negoslava’s Blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Nikola Kolja Krstić
Novi Sad 2020
Novinarizmi
Novosadsko ubrojčavanje
Od svega po malo
Osmi dan
Ostavite Teslu na miru
Pagankawebshtizza
Panonska revija ludosti
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje
Pećko pivo
Peščanik
Politiks tejps
Popovsko Dokonisanje
Prešlicavanje
Pressburger Csaba
Pressburger Csaba
RainDog po treći put među blogerima
Random Code and Beauty of Organic Entities
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sandra Simonović
Sara Radojković
Savesna
Spookyludila
Staša Koprivica – 100 lisica
Strahinja Krstić
Troblog
Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista
Vazda nešto
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
VladanBa’s Blog
Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael
Vladimir Milutinović – Dvogled
Whatever… Nevermind
While Sleepwalking…
Žarka Radoja – Kontrapress
Žarko Ptiček
Žene sa Interneta

Organizacije i pokreti:

Beograđani protiv prohibicije
Centar za praktičnu politiku
Centrar za marginu
Fondacija Dokukino
Građanske inicijative
Kuća ljudskih prava i demokratije
Mreža za političku odgovornost
Share Fondacija / Share Defense
Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

Građanke i građani:

Admir Smajović
Aleksandar Atanasijević
Aleksandar Jovičić
Aleksandar Kezić
Aleksandar Kokotović
Aleksandar Lučić
Aleksandar Stanojković
Aleksandar Živadinović Ćupas
Aleksandra Anokić
Aleksandra Đerić
Aleksandra Jensen
Aleksandra Sokolović
Aleksandra Tomić
Ana Bellotti
Ana Čiča
Ana Kerečki
Ana Manić
Ana Marković
Ana Petrović
Anđela Milivojević
Anica Spasić
Biljana Kovačević
Biljana Kukić
Biljana Marinković
Biljana Mladenović
Biljana Stepanov
Bojan Cvejić
Bojan Radović
Bojana Jevtović
Bojana Miković
Bojana Selaković
Boris Bašić
Boris Lučić
Boris Sijerković
Boško Hadžić
Branislava Nestorov
Branka Dobrić
Dalibor Stojičić
Dana Selaković
Danica Nikolić
Danijel Milošević
Danijela Pejatović
Danijela Rafailović
Danijela Ranković
Danijela Tasić
Darko Vlahović
Dejan Košanin
Dejana Stevkovski
Denis Lazetić
Dijana Hinić
Dimitrije Petković
Đorđe Mančev
Đorđe Trikoš
Dragan Popović
Dragana Kostadinović
Dragana Pećo
Dragana Zlatičanin
Dražen Zacero
Dubravka Nikolić
Dubravka Velat
Dunja Lazić
Đurđa Đukić
Dušica Petrović
Duško Jerkov
Dževid Sadović
Edita Miftari
Emina Kovačević
Filip Perić
Fismir Jahiu
Goran Zarić
Gordana Šajinović
Irina Zahar Hinrichs
Iva Jović
Ivan Lukić
Ivan Popović
Ivan Stanojević
Ivan Stevanović
Ivan Tot
Ivan Vlajić
Ivana Jakovljev
Ivana Mirčetić
Jasmina Lazić
Jasmina Milojević
Jasmina Radovanović
Jelena Jovanović
Jelena Kandić
Jelena Milojković
Jelena Paligorić
Jelena Petrović
Jelena Radanović
Jelena Simić
Jelena Stević
Jelena Tot
Jelisaveta Manojlović
Jelisaveta Mikulić
Jovana Gligorijević
Jovana Jakovljević
Jovana Kolarić
Jovana Pavlović
Jovana Polić
Jovana Prusina
Jovana Radovanović
Jovana Sikimić
Jovana Tripunović
Jovana Vujičić
Jovana Vukić
Katarina Tadić
Ksenija Stojanović
Lav Kozakijević
Lazar Marjanović
Lazar Milovanović
Leopold Rollinger
Ljiljana Bukvić
Ljubica Turudić
Ljubomir Medaković
Luka Rajić
Maja Mićić
Maja Stojanović
Maja Vasić-Nikolić
Maja Vrtarić
Marija Avramović
Marija Đelić
Marija Janković
Marija Maša Bojičić
Marija Milosavljević
Marija Penezić
Marija Radovanović
Marija Stanojčić
Marija Vukosavljević
Marijana Toma
Marina Andromarta Bogojević
Marina Ristanović
Marina Stamenković
Marina Ugrinić
Marko Bogunović
Marko Mitrović
Marko Vidojković
Mašan Minić
Mikaela Smičković
Milan Cvijić
Milan Đukić
Milana Ninković
Milanče Milosavljević
Milena Dragićević
Milica Jovanović
Milica Stojanović
Miljenko Dereta
Milomir Sekulić
Miloranka Ilić
Miloš Avramović
Miloš Dašić
Miloš Janković
Miloš Mihajlović
Miloš Nikolić
Miloš S. Nikolić
Mina Ilić
Mirjana Drašković-Ivica
Mirjana Miočinović
Mirko Rudić
Miroslava Marjanović
Mladen Manojlović
Momir Pejatović
Nada Likar
Natalija Marjanović
Nataša Agbaba
Nataša Mijatović
Nataša Nikolić
Nataša Robulović
Nebojša G. Mirković
Nenad Nikolić
Nenad Vukadinović
Nikola Adžić
Nikola Ristić
Nikola Tomić
Nina Savić
Ognjen Đerić
Olga Gligorović
Peđa Mitrović
Petar Tančić
Radina Vučetić
Radmilo Marković
Rajma Isljami
Ratko Femić
Robert Čoban
Sandra Popović
Sanja Jović
Sanja Zrnić
Sara Dereta
Saška Karamarković
Selma Lazović
Slavica Slatinac
Slavica Stojanović
Slobodan Joksimović
Slobodan Srdić
Snežana Čongradin
Snežana Marković
Sofija Mandić
Sofija Marjanović
Srđan Dinčić
Stefan Aleksić
Stefan Ćorić
Stefan Jovanović
Stefan Šparavalo
Stevan Đekić
Stevan Ristić
Tatjana Radunović
Teodora Tomić
Uroš Jovanović
Vanesa Nikolić
Veljko Radunović
Veselin Nasufović
Vesna Đukanović
Vesna Mićanović
Vesna Miletić
Vesna Pešić
Vesna Vasiljević
Višnja Filipović
Vladimir Marović
Vladimir Stojanović
Vukan Simonović
Vukašin Obradović
Žarko Canić
Žarko Ogrizović
Zdravko Janković
Željka Pantelić
Zoran B. Nikolić
Zorica Filipović
Zorica Šćepanović

Proglas partijskim parazitima

 *Objavljeno na portalu: www.sdcafe.com

Svim parazitima, partijskim poltronima, uvlakačima, ljigavcima, mešetarima, i ostalima koji podržavaju ovakav nakaradni sistem u Srbiji i kojima je članstvo u partiji jedina referenca, poručujem sledeće: Vi niste ljudi. Vi ste imitacije ljudi. Ljudski otpad koji nas je i doveo ovde gde jesmo. Nusprodukt demokratije. Da bi jedinka postala čovek, ona pre svega mora da preraste u ličnost i da u tu ličnost usadi bar zrnce individualnosti i ljudskosti.

Vama, kojima je sud partije važniji od vašeg ličnog suda, vama se pre svega obraćam. Kupljene diplome, kupljena radna mesta i kupljeni status u društvu ne mogu prikriti smrad koji ostavljate svojom nečovečnošću. Taj odvratni zadah parazitizma, konformizma i palanačkog mentaliteta, to je zadah propasti i poraza. Vi ste mi ukrali Smederevo, vi ste mi ukrali Beograd, vi ste mi ukrali Srbiju. Zbog takvih kao što ste vi svaki mladi čovek koji je iole kreativan želi da pobegne iz soptvenog grada, iz soptvene zemlje. Vi ste loši horor režiseri naše prošlosti i kradljivci naše budućnosti.

Vi, koji se prodajete za lepu reč, obećanje, radno mesto i privilegije, nemojte nikada smetnuti s uma da ste se - PRODALI. Prodali ste sebe, svoju ličnost i postali ste ljuštura bez ikakvog integriteta i autonomije. Postali ste marionete u rukama Cezara i prinuđeni ste da igrate kako on zapovedi. Vi ste sporedne uloge u vašim životima, vi glumite sopstveni život kao statisti u lošim kostimima.

Vi, koji ste se prodavali Titu i Miloševiću, a sada se prodajete  Gospodaru Vučiću i Dačiću, vi menjate bogove, ali ostajete podanici. A, društvo čiju većinu čine podanici jeste podaničko, i ono se ne može voditi i usmeravati, njime se mora vladati i ono se mora bičevati. Dokle god je ovaca za bičevanje, dotle će biti i pastira.

Ali, nama ne treba pastir niti vođa, nama treba građanin. Građanin koji će misliti svojom glavom, koji će biti kritičan, racionalan i politički obrazovan. Takvog građanina je nemoguće šišati i bičevati. Od takvog građanina se trese svaka vlast.

I zato, ''čuvajte se Martovskih ida'', jer 16. marta neće biti ubijen Cezar kao po predanju, već ćete biti ''ubijeni'' Vi koji budete glasali za njega. A, posle izbora nema kajanja...

Čije su naše pare?

 *Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs

Nisam ekonomista i u ekonomiju se razumem površno – svega par predmeta na fakultetu mi je dalo osnov tek toliko da u kafani mogu da vodim naizgled ozbiljne ekonomke rasprave. Nisam ni vojnik partije, ni ideologije. Nisam od onih koji će kritikovati samo da bi kritikovali i nisam od onih koji ne znaju da pohvale kad se zasluži. U Deda Mraza ne verujem, znam samo da kažu da je poreklom iz Finske. Rekao bi neko da su ti Finci neki fin narod, čim nose poklone celom svetu. Verovatno i jesu. U ovom tekstu ću ipak govoriti o smederevskom novogodišnjem poklonu Fincima, valjda da im se odužimo za sve poklone do sad.

Pre mesec dana je bombastično najavljeno da će finska kompanija PKC pokrenuti proizvodnju u Smederevu i da se očekuje da se otvori 1500 novih radnih mesta. Investicija je procenjena na oko 9 miliona eura. Vučić & Co. su potpisali Memorandum o saradnji sa Fincima, i posao je zvanično sklopljen. Pomislih da je to sjajna vest, 1500 porodica će obezbediti egzistenciju, grad će se pokrenuti, a možda će se još neki investitor javiti, itd. Pošto me je srpska realnost i praksa naučila da svaku vest primam sa određenom dozom konstruktivne kritike, u meni se javi onaj đavolak i kaže mi da se detaljnije informišem o svemu, i evo o čemu se tu zapravo radi?

 Famoznih 9 miliona eura potrebnih za izgradnju hale i ostalu infrastrukturu će obezbediti Grad Smederevo, odlukom o kreditnom zaduženju od 1.077.211.522 dinara, što je protivvrednost 9.449.224 eura. Da ponovim, za one kojima nije najjasnije – Grad Smederevo će uzeti kredit od 9 miliona eura i napraviće halu i infrastrukturu nekoj finskoj kompaniji, a onda će finska kompanija da zaposli 500 + 1000  ljudi. Rekoh da se slabo razumem u ekonomiju, ali cenim da sam i dalje pri zdravom razumu, pa da postavim jedno zdravorazumsko pitanje: Zašto bi se Smederevo zadužilo  9 MILIONA EURA i pravilo fabriku bilo kojoj stranoj firmi? Razumeo bih da Grad Smederevo ima već postojeću halu koja se ne koristi, ili nešto slično, ali, mi zadužujemo grad ogromnim kreditom, a znamo u kakvoj je situaciji Smederevo.

Protiv sam bilo kakvog zaduživanja Grada zarad pokretanja gradske ekonomije, ali ako se već zadužio, aman ljudi, pa zašto niste uložili te pare u neku domaću firmu? Zašto niste uložili pare u poljoprivredu u kojoj imamo potencijala? Dokle da dajemo stranim firmama 5.000 ili 10.000 eura po radnom mestu, zašto su one bolje od bilo koje domaće firme? Ako je neko hteo da investira u Smederevo, pa zašto nije investirao? Vi ovo nazivate investicijom? Zar ćete se ovom ‘’investicijom’’ hvaliti sutra u kampanji i reći kako ste spasli grad od propasti? Ovo zaduživanje je omča oko vrata Smederevu!

Još nešto me interesuje: Ko je napravio studiju izvodljivosti i ko je izračunao da će se Gradu tih 9 miliona eura vratiti i kako je to uradio? Postoji li jasna računica da će ovo biti isplativo? Ako ne postoji, onda me interesuje ko će biti odgovoran ako finska fabrika propadne, a nama ostane 9 miliona eura kredita?

Ono što me posebno interesuje, to je: Da li će se posao u toj finsko-smederevskoj fabrici dobijati preko partijske linije ili će se zapošljavati najobrazovaniji, najsposobniji i najobučeniji građani Smedereva? Šta vi mislite?

Dečko od 1.000.000 $

 *Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs

Za milion Vašingtonovih novčanica možete izgraditi obdanište, lokalni put, možete nahraniti nebrojano mnogo dece ili pokrenuti fond za mlade talente, kako ne bi bežali iz ove zemlje. Isto tako, za milion dolara možete kupiti slobodu nezahvalnom ološu koji će prebijati ljude na mrtvo ime i koji će divljati i ponašati se kao oblasni gospodar koji je sebi dao mandat da vedri i oblači ovom jadnom zemljom. Izvinjavam se, napravih grešku već na početku: nije on sam sebi dao mandat, već su mu ga drugi dali.

 Ko mu je dao mandat? Isti oni koji su u ime građana Srbije isplatili milion dolara za bahatog ''sportistu'' koji je skoro ubio nekog tamo nebitnog Amerikanca! Isti oni koji su ga primali u Narodnu skupštinu kao ''iskreni prijatelji koji su na njegovoj strani''! Isti oni koji su doneli Zakon o amnestiji po kome mu je skraćena kazna! I svi oni koji su se divili njegovom liku i delu. Ovakvim odnosom države prema nasilniku, šalje se poruka da je poželjno, i da je čak neophodno, ponašati se sirovo, da bi država stala iza tebe. Da li je država stala iza raznih akcija prikupljanja para za bolesnu decu i da li je država pomogla raznim matematičarima, hemičarima, i ostalim genijalcima koji svakodnevno beže iz Srbije? Nije, jer nema para, a prioriteti se znaju – prvo isplati Miladinovo divljanje, a za ostale šta ostane, ako uopšte nešto ostane. Nemoj da se neko pita zašto mladi ljudi beže iz ove zemlje – beže od nepravde, od različitog tretmana od strane države, beže od ljudi kao što je Miladin Kovačević.

I šta se dešava godinu dana posle izlaska iz zatvora ovog kabadahije? Daje sebi pravo da na košarkaškoj utakmici tuče košarkaša Smedereva. I treba! Sada država najhitnije da mu isplati, ne milion, nego dva miliona dolara! Kako nije sramota Darka Rnića, košarkaša Smedereva, da se suprotstavlja svemoćnom Miladinu? I kako mene nije sramota da ovde svašta pričam o Svetom Miladinu. Izvinjavam se! Bolje da stanem ovde, da ne završim i ja kao Štajnhauer i Rnić.

Samostalna trovačka radnja

Naš narod ima običaj da kaže: ''Sumnjiv si kao pljeskavica na vašaru''. Još jedna narodska definicija vašarske pljeskavice stiže pravo sa Vukajlije: ''Okruglasti punomasni komad mesa sumnjivog porekla. Uklopljena između dva parčeta lepinje i napunjena svakoraznim prilozima koji stoje na suncu čitav dan, servira se prašnjava iz prljavih ruku debele stare Romkinje koja ima zlatan zub. Košta oko 200 dinara''. Naravno, na vašarima i ne može da bude drugačije, prašina je tu pa je tu, muve ko muve – ne daju mira, zvezda upekla, prodavci ruke i ne stižu da operu, a niti imaju vremena, niti imaju gde da ih operu, i tako dalje, i tako dalje, sve je to razumljivo samo po sebi i ništa tu nije novo...nego, ček', zapitah ja sebe, da li zaista ne može da bude drugačije? I da li je gore pomenuto zaista razumljivo samo po sebi?

Kao što znate, SD Cafe je 9. septembra ekskluzivno objavio vest da se dečjem dispanzeru Zdravstvenog centra u Smederevu javilo na pregled 200 dece i odraslih, zbog simptoma koji su ukazivali na trovanje hranom. Većina primljene dece je rekla da je jela pljeskavicu kupljenu na nekim od štandova  Smederevske jeseni. Na sreću, za sada nijedno dete nije prošlo sa ozbiljnijim posledicama, ali je moglo da ih bude, jer trovanje hranom može ostaviti ozbiljne posledice po zdravlje dece.

Ovo je crvena linija preko koje kao građani ne možemo da pređemo. Nije ovo klasična politička afera, pa da se na nju zaboravi čim se ugase kamere i čim mediji prestanu da izveštavaju o njoj. Ovde se radi o jako opasnoj stvari i ja imam potrebu da ukažem na neke činjenice. Neko mora da odgovara zbog ovoga, jer je počinjeno krivično delo!

Prvo, član 256. Krivičnog zakonika RS koji se odnosi na ''Proizvodnju i stavljanje u promet škodljivih proizvoda'' kaže sledeće: '' 1) Ko proizvodi radi prodaje, prodaje ili stavlja u promet škodljive životne namirnice, jelo ili piće, kazniće se zatvorom od 6 meseci do 5 godina 2) Ko životne namirnice, jelo ili piće, stavlja u promet bez izvršenog pregleda od strane ovlašćenog lica kad je taj pregled propisima predviđen, ili ih stavlja u promet pošto im je istekao rok upotrebe, kazniće se zatvorom do 3 godine...''. Narodski rečeno, vlasnik štanda koji je potrovao decu u Smederevu, taj mora da zaglavi robiju ako u ovoj državi postoji bar mrvica vladavine zakona i prava. Ukoliko se dotični bude pravdao da je potrovao decu iz nehata i da mu to nije bila namera, Krivični zakonik se u istom članu  pobrinuo i za takvu mogućnost: ''3) Ako je delo iz stava 1. i 2. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine''. Uzimajući u obzir da su stradala deca, u svakoj ozbiljnoj državi bi se mogao nadati maksimalnoj kazni. Međutim, nije vlasnik štanda jedini krivac u ovom slučaju.

Drugo, nadležni sanitarni inspektor mora u najhitnijem roku dobiti otkaz, jer je sanitarna inspekcija po Zakonu o sanitarnom nadzoru dužna da se stara o higijeni i uslovima u objektima koji se bave proizvodnjom i prodajom hrane i pića. Neshvatljiv je propust sanitarne inspekcije koja je morala da izvrši kontrolu štandova koji se bave prodajom hrane i pića na Smederevskoj jeseni.

Dakle, ovo su dve činjenice preko kojih se ne sme preći. Naravno, možemo da pričamo i o samoj Svederevskoj jeseni koja se pretvorila u celomesečni festival kiča, sa sve šatorima, kuvanim kupusom i pevaljkama po stolovima, ali, to je druga tema, i na kraju, to je stvar (ne)ukusa ljudi koji su se bavili organizacijom manifestacije. Kao što rekoh, neko mora odgovarati zbog ove afere i ovo je prilika državnim organima da pokažu da li država zaista postoji i u stvarnosti, ili je zakon mrtvo slovo na papiru. Prijatno.

Fuck you, Marcus!

*Tekst je objavljen na portalu www.sdcafe.rs

 

Portman Roud, 19. septembar 2002. godine, 31. minut prve utakmice Uefa kupa između Ipsvič Tauna i Sartida. Stadion je zanemeo. 120 godina fudbalske istorije bivšeg šampiona Engleske, osvajača UEFA kupa i FA kupa, palo je u vodu kada je Nenad Mirosavljević jakim udarcem zatresao mrežu golmana Maršala. Pre toga, popularni ''plavci'' iz Ipsviča nisu izgubili ravno 40 godina na svom stadionu u evropskim takmičenjima, 30 utakmica za redom. Nisu izgubili ni to veče, jer su uspeli da poravnaju rezultat preko Armstronga u 55. minutu. Sutra dan je o našem Smederevu pisano na stranicama britanskog Gardijana i Sana, a BBC je izvestio da je anonimni tim iz Smedereva pred odlaskom u narednu rundu UEFA kupa.

U revanšu, na stadionu kraj Stare železare se okupilo 15.000 Smederevaca, najviše od kad je rekonstruisan stadion, i svi su bili spremni za spektakl. Za mene je to bilo ostvarenje sna. U Smederevu, sedim na dnu istočne tribine i na nekoliko desetina metara od sebe gledam fudbalere poput Markusa Benta, Darena Benta, Džordža Finidija, Meta Holanda. Kada je sudija svetske klase Medina Kantaljeho dao početni zvižduk, stadion je proključao. Međutim, već u 9. minutu je sviran penal za Ipsvič, koji je Markus Bent materijalizovao i doneo vođstvo Ipsviču. Scena koja će mi ostati zauvek u sećanju je situacija pored aut linije kada je Bent prišao da se pozdravi sa svojim saigračem, a čovek do mene mu je šaljivo doviknuo: ''Fuck you, Marcus!'', a Bent ga je pogledao začuđeno, rekao mu ''Why?'' i onda mu je poslao poljubac uz osmeh. Cela tribina se slatko nasmejala, jer smo smo bili svesni privilegije koju imamo, a to je gledanje vrhunskih fudbalera koji se uz to još neformalno šale s nama. Sartid je napadao, imao šanse, ali, do kraja je ostalo 0:1 za Ipsvič.

Posle ovog kratkog prisećanja koje mi izaziva najlepše emocije, samo što mi suze ne krenu kada se setim biciklica Goše Bogdanovića, slobodnjaka Mudrinića, parada Dragana Žilića, Kežmana, Pantelića, Mirosavljevića i ostalih. Zar su Čugalj, Prijić i Branežac zaslužili ovo što se danas dešava sa našim fudbalskim klubom? Zar su radnici koji su igrali za naš klub na tadašnjem terenu u tvrđavi zaslužili da se govori o gašenju? Zar je zaboravljen osvojen nacionalni kup pobedom protiv Crvene Zvezde u finalu, zar je zaboravljeno igranje u Evropi i protivnici poput Ipsviča, Minhena 1860, Slavije iz Praga, Dandija, i ostali? Zar su Despoti zaslužili da se ugasi klub za koji su toliko mnogo dali? Zar smo svi mi Smederevci zaslužili da se ugasi klub zbog bahatog ponašanja ljudi koji su napravili ogromne dugove? Fudbalski klub Smederevo se ne sme ugasiti, jer je on postojao i pre nas, jer on mora postojati i posle nas! Klubu moraju pomoći kako lokalna vlast, tako i uspešni pojedinci koji su u FK Smederevo stvoreni. Ukoliko naš klub i pored svega ipak ugase, on će zauvek nastaviti da živi u našim srcima.

Na kraju, prenosim saopštenje navijačke grupe Ultra Semendria postavljeno na fejsbuku, i ovom prilikom im pružam punu podršku!

''NE DAMO NAŠ KLUB! Ova rečenica nije fraza, ne ponavlja se bez razloga, nije samo rečenica koja se provlači kroz razgovore i kopira na internetu. Svi moramo da je shvatimo kao našu dužnost, moramo da se suprotstavimo ovome što nam rade. Jer ovo utiče upravo na nas, na Smederevce, na Smederevo. Gašenje kluba je direktan udar na sve građane Smedereva i to svi moraju da razumeju. Malo ko može da se pohvali sa 90 godina trajanja u Smederevu. A ako se ne pobunimo za ovo, gasiće se i ostalo. Svaki sledeći dan posvetimo pravoj borbi, borbi za naš gradski fudbalski klub. Svako može da uradi nešto, neko manje, neko više, ali je najbitnije da reagujemo i zajedničkim snagama sprečimo ono najgore, tj. gašenje. Zato Smederevci, spremajte se, širite priču, pa da u sledećim danima, što masovnije iskažemo svoje nezadovoljstvo, tamo gde treba!''

Pojmovnik za političke idiote

Svakodnevno slušamo u medijima pominjanje pojmova ''država'',''vlast'',''demokratija'', ''kapitalizam'', ''liberalizam'', ''ljudska prava'', ''levica i desnica'', ''vlada i parlament'', ''sudstvo i policija'', ''premijer'', ''predsednik'', ''interesne grupe'', a nismo svesni da većina stanovništva, zapravo, nema pojma šta ti pojmovi znače. Glavni preduslov za konsolidovanje demokratije u jednoj državi, jeste politička kultura njenih građana. Ako građani nemaju političku kulturu, oni postaju laka meta harizmatičnih demagoga koji će vešto iskoristiti  političku zatucanost naroda, i lako će preko izazivanja emocija u narodu, obično forsirajući nacionalne, verske, ili ideološke teme, manipulisati velikom većinom građana. Zapravo, postavlja se pitanje da li tu politički zatucanu većinu građana možemo uopšte nazivati građanima, ili je, pak, reč o podanicima? 

Uzevši u obzir današnje stanje političke svesti većine građana Srbije, i ako uz to uzmemo u obzir savremenu političku istoriju Srbije koja je obilovala autoritarizmom i podaničkim odnosom naroda prema vlasti, ne mogu a da ne dođem do zaključka da je većina srpskog naroda na nivou političkih idiota. S tim u vezi želim da razjasnim pomenute pojmove koji su postali toliko dominantni u političkom diskursu Srbije, da je teško zamisliti da neko ne zna, ili ne razume njihov sadržaj. Nažalost, počev od prodavačice na trafici, automehaničara, studentkinje farmacije, estradne zvezde, fudbalera, radnice u butiku i fizikalca na mešalici, ogromna većina njih nema predstavu šta je to vlast, kako je ona podeljena, ko su njeni nosioci i koja je njena svrha. Da stvar bude tragičnija, priča na tu temu obično ''smara'' pomenute političke idiote, i ne vide nikakvu svrhu u razgovaranju o toj i sličnim temama, koje su vezane za politiku, i indirektno za njihov lični život. Takvi ljudi nisu ništa drugo nego politički idioti, podanici i neprijatelji slobode, i upravo pomoću takvih ljudi uspevaju autoritarni i nedemokratski režimi. 

                                       -  Jesi li čula da je Jorgovanka izabrana za guvernerku?
                                               -  Haha, ajde reci mi da si ti još jedan od onih smorova koje interesuje politika? 
                                                              

Sada ću pokušati da razjasnim nekoliko centralnih pojmova koji dominiraju političkim diskursom u Srbiji, a koji su često pogrešno interpretirani i shvatani.

1. VLAST – Usled nedostatska demokratske tradicije u Srbiji, vlast se u Srbiji ne povezuje sa institucijama, već isključivo sa ličnostima. Za prosečnog Srbina, vlast je Tadić, Dačić, Vučić, Nikolić, Milošević, Tito. Ko je vlast, taj ima prava na sve, i od njega je najbolje kloniti se. On može da hapsi, bije, krade, odlučuje. Ipak, pojam vlasti označava nešto drugo. U demokratskim društvima, vlast je institucionalizovani oblik moći koji je oličen u legalno izabranim narodnim predstavnicima koji vladaju u skladu sa ustavom i narodnom voljom. Vlast nije nedeljiva, naprotiv, demokratski duh nalaže da ona bude podeljena na ''poluge'', koje bi trebalo da funkcionišu na principima međusobne saradnje, ali i međusobne kontrole. Vlast se u Srbiji, kao i u skoro svim demokratskim političkim sistemima, deli na tri grane: 1) Izvršna vlast 2) Zakonodavna vlast 3) Sudska vlast.

 

 Izvršnu vlast u Srbiji vrše Predsednik Srbije i Vlada Srbije, i dele je u skladu sa ustavnim ovlašćenjima. Glavna funkcija izvršne vlasti je da sprovodi zakone koje je donela zakonodavna vlast. Postoji više modela izvršne vlasti, tako da, ne mora nužno da postoje i Predsednik i Vlada kao nosioci izvršne vlasti. Npr., u SAD-u je samo institucija Predsednika nosilac izvršne vlasti, dok je u Velikoj Britaniji nosilac izvršne vlasti Vlada, budući da je Britanija monarhija, da nema predsednika, i da monarh ima samo ceremonijalnu ulogu. Kad je u pitanju Srbija, može se reći da po Ustavu Vlada Srbije ima mnogo značajnija izvršna ovlašćenja od Predsednika.

Zakonodavnu vlast u Srbiji vrši Narodna skupština Srbije, ili drugim rečima, Parlament Srbije. On donosi zakone koje kasnije sprovodi izvršna vlast. Poslanici u parlamentu su izabrani od strane naroda, i većina u Parlamentu bira Vladu. U srpskom parlamentu sedi 250 poslanika, i većina od 126 poslanika ima pravo da izabere Vladu Srbije. Većina u srpskom parlamentu može u svakom momentu da obori Vladu Srbije, tj. da joj uskrati poverenje, i time je uspostavljena mogućnost da zakonodavna vlast kontroliše izvršnu.

Sudska vlast je treća grana vlasti, i njena funkcija je da primenjuje i tumači zakone koji su doneti u parlamentu. Veoma je važno da sudska vlast bude nezavisna od druge dve grane vlasti, kako se ne bi vršio politički pritisak na sudstvo, međutim, u praksi su sudovi produžene ruke vladajuče stranke. U Srbiji je to takođe slučaj, pa se neretko dešava da se nova vlast preko policije i sudova obračunava sa bivšom vlasti.

2. LEVICA I DESNICA – Iako često slušamo kako su neke stranke u Srbiji leve ili desne provinijencije, takva podela je zastarela i neprimerena savremenom konceptu partijskog sistema. Sama podela na levicu i desnicu je nastala za vreme Francuske revolucije, kada su pristalice kralja sedele na desnoj strani skupštine, a pristalice revolucije na levoj. Kasnije ti pojmovi dobijaju kompleksnije značenje: stranke desnice postaju konzervativne, okrenute ekonomskom liberalizmu i slobodnom tržištu, često povezane sa nacionalizmom i religijom; stranke levice postaju stranke okrenute pravima radnika i nižim slojevima, jačoj ulozi države na tržištu, državi blagostanja, smanjivanju jaza između bogatih i siromašnih, itd. Jednostavno rečeno, desne stranke su podržavale kapitalizam, dok su leve podržavale razne forme socijalizma. Usled propasti koncepta države blagostanja početkom osamdesetih godina 20.veka, i posle definitivnog pada komunizma početkom devedesetih, gubi se i stroga podela na levicu i desnicu. Programi levičarskih stranaka poput laburista u Britaniji, i socijalista u Francuskoj se značajno menjaju i okreću se sve više kapitalizmu i slobodnom tržištu. Zbog svega ovoga, potpuno su se pomešali koncepti levice i desnice, i danas je teško napraviti grubu podelu između ta dva pola. 

U Srbiji je situacija mnogo složenija, jer je nemoguće napraviti bilo kakvu strogu podelu na leve i desne stranke, zbog toga što su stranke svojim programima i delovanjem neretko protivurečne. Srpska radikalna stranka je u političkom smislu neosporno stranka desnice, jer svoje delovanje bazira na konzervativizmu, nacionalizmu, saradnji sa Crkvom i političkom protekcionizmu. Međutim, SRS ima levičarski ekonomski program, u kom se zalažu za jaku ulogu države u privredi, besplatnu zdravstvenu zaštitu, davanje većih prava penzionerima, smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih, veća prava radnika, itd. Danas LDP, stranka koja ima neoliberalni ekonomski program, pravi sporazume o saradnji i zajedničkom nastupu na izborima sa sindikatima, što je potpuno protivurečno, dok Pokret socijalista čini vladajuću koaliciju zajedno sa neoliberalnim G17 i konzervativnom Strankom srpskog jedinstva.

Zaključak bi na kraju trebao da glasi da je pogrešno u Srbiji praviti podelu na levicu i desnicu, i da ako već pravimo podelu, da ona treba da se napravi po dva kriterijuma: po političkom, i po ekonomskom kriterijumu, uz uzimanje u obzir činjenice da su ta dva kriterijuma često u protivurečnom odnosu.

 3. DEMOKRATIJA – Svakako jedan od najčešće korišćenih pojmova u Srbiji od 2000. pa do danas, ali isto tako, jedan od najpogrešnije shvatanih pojmova u srpskom političkom diskursu. Šta je to demokratija? Većina ljudi će na to pitanje odgovoriti da je demokratija ‘’vladavina naroda’’. I zaista, ta minimalistička definicija jeste tačna, jer i sam pojam se sastoji od grčkih reči ‘’demos’’, što znači narod, i ‘’kratein’’, što znači vladati. Međutim, ova definicija nije dovoljna. U današnje vreme, potrebno je da se ispune mnogi preduslovi, da bi se za jedan politički sistem moglo reći da je demokratski. Pre svega, neophodan je zavidan nivo političke kulture građana, koji moraju biti aktivni i uključeni u političke procese. Zajemčena ljudska prava i slobode su uslov svih uslova, jer bez toga nema ni demokratskog poretka. Ljudska prava moraju biti zaštićena ustavom. Ideje vladavine prava i konstitucionalizma su takođe nužan faktor svakog demokratkog političkog sistema. Građani moraju imaju zaštitu od države u odnosu na druge građane, ali takođe, moraju imati i zaštitu od same države koja im može kršiti prava. U demokratskom sistemu moraju postojati fer i kompetitivni izbori, i mora postojati mogućnost da se vlast promeni na izborima, a ne na ulici. Još jedna odlika demokratskog sistema, i demokratije uopšte, je poštovanje prava manjine od strane većine, kako ne bi došlo do tzv. ‘’tiranije većine’’. Kada su svi ovi preduslovi ispunjeni, možemo pričati da je jedan politički sistem demokratski.

Kad prenesemo ova teorijska načela u realnost Srbije, vidimo da se srpski politički sistem može posmatrati kao ‘’nepotpuna demokratija’’ ili kao tzv. ‘’manjkava demokratija’’, s obzirom da je većina ovih uslova ispunjena. U prilog tome govori i Democracy Index koji se svake godine radi za sve države sveta, i po kome se Srbija svrstava u države sa ‘’nepotpunom demokratijom’’, a u taj koš su svrstane i ostale države Balkana. Shvatanje demokratije u Srbiji se obično shvata kao ‘’potpuna sloboda da radim i govorim šta hoću’’.Demokratija podrazumeva da mašemo rukama koliko želimo, ali sve dok ne udarimo nekoga pored nas. Tu je granica demokratije. 

4. NARODNI POSLANIK – Poslanik je verovatno jedno od najnepopularnijih zanimanja u Srbiji, jer se ta funkcija vezuje za nerad, bahatost, nekulturu, poltronstvo, korupciju, partijsku disciplinu, itd. Međutim, funkcija narodnog poslanika je od izuzetne važnosti za funkcionisanje demokratskog političkog sistema, jer parlament ima važnu kontrolnu funkciju nad izvršnom vlašću, dakle nad vladom, i može je oboriti u svakom momentu. Ja ću se pre svega zadržati na jednoj od velikih zabluda koje su aktuelne oko statusa narodnih poslanika, a to je pitanje ‘’blanko ostavki’’.

Mnogi političari, ali i viđenije javne ličnosti su iznosile u prethodnom periodu teze da je neophodno da postoje blanko ostavke poslanika, kako bi se sprečila trgovina poslaničkim mandatima i kako bi se sprečilo preletanje poslanika iz jednog tabora u drugi, što bi za posledicu imalo prekrajanje izborne volje građana. Takav način razmišljanja je upropastio i srozao Narodnu skupštinu Srbije, i od nje stvorio ‘’veliku brbljaonicu’’ političkih poltrona koji nemaju integriteta, ideala, niti želje da bilo šta urade za Srbiju, već im je glavna preokupacija da poslušaju partijskog glavešinu koji će im narediti da ‘’na slepo’’ glasaju. Oni moraju da slušaju, jer će im partijski šefovi u suprotnom aktivirati ostavke koje su poslanici pri pristupanju u skupštinu potpisali. Legitimizaciju za ovakave postupke partijski šefovi nalaze u tezi: ‘’Ja sam te tu postavio, ja ću da te i šutnem odatle. Ili slušaj i budi veran pas, ili ćemo naći nekog drugog ko će slušati bolje od tebe’’.

                                              Kakvi poslanici, takav i parlament

 Ovakva praksa je na snazi bila godinama, i pored toga što je Ustav Srbije izričito propisao da su poslanici vlasnici svog mandata. Tačno je da se nezavisnošću poslanika povećava mogućnost da on pređe u drugi tabor, ali to se može sprečiti drugim mehanizmima. Ukidanjem blanko ostavki, poslanik postaje nezavisniji u radu, i dobija slobodu da glasa drugačije od partijske direktive. To će animirati ljude od integriteta da se preuzmu posla narodnih poslanika, i parlament će tako dobiti na značaju. Ipak, i dalje postoji veliki problem u otvorenim poslaničkim listama, gde se za poslanike kandiduju kandidati za koje se unapred zna da neće biti poslanici. Takođe, partijski šefovi će se teže opredeliti da na partijsku listu za poslanike postave nekog za koga znaju da neće slušati partijske direktive, pa se pre opredeljuju za poltrone. Ovaj problem bi mogao biti rešen promenom izbornog sistema, gde bi se Srbija izdelila na 250 izbornih jedinica, i gde bi jedan poslanik dolazio iz jedne izborne jedinice. Na taj način bi se birali viđeniji ljudi iz svih okruga u Srbiji, i ne bi moglo da se dogodi da više od trećine poslanika čine poslanici iz Beograda. Moramo shvatiti da što je institucija parlamenta jača, to će i vlada morati odgovornije da se ponaša.

5. USTAV – Nažalost, politički sistem Republike Srbije, a pre toga Jugoslavije, i Kraljevine Srbije, odlikuje nestabilnost ustavnog poretka, što se ogleda u dve konstante: 1) Srpski ustavi traju u proseku kraće od 10 godina 2) Ustav se u Srbiji masovno krši, jer nije plod realnog stanja i potreba u državi i društvu, već je još jedna alatka u rukama dnevne politike. U jednom slučaju, Ustav Srbije ima status ‘’svete knjige’’ koja je Srbima ‘’sve i svja’’, dok već u narednom slučaju služi kao otirač za brisanje prljavih patriotskih cipela o njega. Ustav ne bi smeo selektivno da se primenjuje, jer je on najviši pravni akt iz koga proizilaze svi niži pravni akti, i ukoliko se on selektivno primenjuje, postoji opasnost od urušavanja čitavog pravnog sistema. Navešću dva poznata primera koja predstavljaju kontrast i koja pokazuju neprincipijelnost političke elite, ali i ‘’nacionalno osvešćenog’’ dela naroda po pitanju poštovanja Ustava Srbije.

U preambuli Ustava Srbije stoji da je ‘’Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije’’. Ne ulazeći u realno stanje stvari, koje kaže da je Kosovo nezavisna država koja više nije u okviru naše zemlje, jasno je da se Ustav Srbije mora poštovati, i apsolutno razumem svakog političara koji kaže da neće i ne može priznati Kosovo kao nezavisnu državu, ma koliko ona u stvarnosti bila nezavisna, jer ga Ustav Srbije obavezuje da ne sme da prizna. To je potpuno razumljivo i legitimno. Kada bi neko prekršio Ustav Srbije i priznao Kosovo kao nezavisnu državu, on bi bio označen kao izdajnik, a možda bi sebi potpisao i smrtnu kaznu, ili bi bar izvršio ‘’političko samoubistvo’’. Jer, ustav se ne sme kršiti!

E sad, dolazimo do sledećeg primera koji pokazuje da se Ustav itekako može kršiti, i to najotvorenije i najbahatije. To je slučaj za organizovanjem čuvene Parade ponosa. Dakle, u članu 54., stav 1. Ustava Srbije piše: ‘’Mirno okupljanje građana je slobodno’’. Takođe, u članu 21., stav 3., piše: ‘’Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu...’’. Zakon o zabrani diskriminacije još bliže uređuje to polje, pa u članu 2., stav 1. piše da je zabranjena svaka vrsta diskriminacije na osnovu ‘’... pola, rodnog identiteta, seksualne orijentacije...’’. Ali, to predstavnike vlasti i političke glavešine ne sprečava da iznose homofobne, protivzakonite i protivustavne stavove, naravno, bez ikakvih posledica. Predsednik Jedinstvene Srbije (JS) Dragan Marković je pred održavanje gay parade zatražio od Vlade Srbije da ZABRANI održavanje Parade ponosa u Beogradu i tu je manifestaciju nazvao ‘paradom srama koja predstavlja udar na porodicu i Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC)’. I on nije bio jedini, jer se formirao čitav kvazi-nacionalistički front koji je otvoreno pozivao na kršenje Ustava, dok su fašističke organizacije poput Obraza nedvosmisleno najavljivale rušenje ustavnog poretka. Epilog je poznat. Država je kapitulirala, Ustav Srbije je zgažen i niko nije odgovarao. To jasno pokazuje da se Ustav Srbije poštuje samo ako je to politički popularno (slučaj Kosovo), dok se u slučajevima gde političari gube glasove Ustav gazi bez razmišljanja. 

Na kraju bih rekao da je veoma važno da kritički analiziramo pojmove koje svakodnevno slušamo na televiziji i o kojima neprestano čitamo, a koje nedovoljno poznajemo. Da bi sebe nazivali građanima, a ne podanicima, moramo shvatiti u kakvom političkom sistemu živimo, koja je svrha države i vlasti, šta je to demokratija, šta su ljudska prava i zašto su važna, po čemu se razlikuju partije i na koji način funkcionišu institucije u Srbiji. U suprotnom, bićemo žrtve političkih elita koje će naše neznanje vešto koristiti. Apolitičan čovek je neprijatelj slobode, i Stari Grci nisu  bez razloga apolitične ljude nazivali idiotima.