петак, 07. децембар 2012.

Pojmovnik za političke idiote



Svakodnevno slušamo u medijima pominjanje pojmova ''država'',''vlast'',''demokratija'', ''kapitalizam'', ''liberalizam'', ''ljudska prava'', ''levica i desnica'', ''vlada i parlament'', ''sudstvo i policija'', ''premijer'', ''predsednik'', ''interesne grupe'', a nismo svesni da većina stanovništva, zapravo, nema pojma šta ti pojmovi znače. Glavni preduslov za konsolidovanje demokratije u jednoj državi, jeste politička kultura njenih građana. Ako građani nemaju političku kulturu, oni postaju laka meta harizmatičnih demagoga koji će vešto iskoristiti  političku zatucanost naroda, i lako će preko izazivanja emocija u narodu, obično forsirajući nacionalne, verske, ili ideološke teme, manipulisati velikom većinom građana. Zapravo, postavlja se pitanje da li tu politički zatucanu većinu građana možemo uopšte nazivati građanima, ili je, pak, reč o podanicima? 

Uzevši u obzir današnje stanje političke svesti većine građana Srbije, i ako uz to uzmemo u obzir savremenu političku istoriju Srbije koja je obilovala autoritarizmom i podaničkim odnosom naroda prema vlasti, ne mogu a da ne dođem do zaključka da je većina srpskog naroda na nivou političkih idiota. S tim u vezi želim da razjasnim pomenute pojmove koji su postali toliko dominantni u političkom diskursu Srbije, da je teško zamisliti da neko ne zna, ili ne razume njihov sadržaj. Nažalost, počev od prodavačice na trafici, automehaničara, studentkinje farmacije, estradne zvezde, fudbalera, radnice u butiku i fizikalca na mešalici, ogromna većina njih nema predstavu šta je to vlast, kako je ona podeljena, ko su njeni nosioci i koja je njena svrha. Da stvar bude tragičnija, priča na tu temu obično ''smara'' pomenute političke idiote, i ne vide nikakvu svrhu u razgovaranju o toj i sličnim temama, koje su vezane za politiku, i indirektno za njihov lični život. Takvi ljudi nisu ništa drugo nego politički idioti, podanici i neprijatelji slobode, i upravo pomoću takvih ljudi uspevaju autoritarni i nedemokratski režimi. 

                                       -  Jesi li čula da je Jorgovanka izabrana za guvernerku?
                                               -  Haha, ajde reci mi da si ti još jedan od onih smorova koje interesuje politika
                                                              

Sada ću pokušati da razjasnim nekoliko centralnih pojmova koji dominiraju političkim diskursom u Srbiji, a koji su često pogrešno interpretirani i shvatani.

1. VLAST – Usled nedostatska demokratske tradicije u Srbiji, vlast se u Srbiji ne povezuje sa institucijama, već isključivo sa ličnostima. Za prosečnog Srbina, vlast je Tadić, Dačić, Vučić, Nikolić, Milošević, Tito. Ko je vlast, taj ima prava na sve, i od njega je najbolje kloniti se. On može da hapsi, bije, krade, odlučuje. Ipak, pojam vlasti označava nešto drugo. U demokratskim društvima, vlast je institucionalizovani oblik moći koji je oličen u legalno izabranim narodnim predstavnicima koji vladaju u skladu sa ustavom i narodnom voljom. Vlast nije nedeljiva, naprotiv, demokratski duh nalaže da ona bude podeljena na ''poluge'', koje bi trebalo da funkcionišu na principima međusobne saradnje, ali i međusobne kontrole. Vlast se u Srbiji, kao i u skoro svim demokratskim političkim sistemima, deli na tri grane: 1) Izvršna vlast 2) Zakonodavna vlast 3) Sudska vlast.
 
 Izvršnu vlast u Srbiji vrše Predsednik Srbije i Vlada Srbije, i dele je u skladu sa ustavnim ovlašćenjima. Glavna funkcija izvršne vlasti je da sprovodi zakone koje je donela zakonodavna vlast. Postoji više modela izvršne vlasti, tako da, ne mora nužno da postoje i Predsednik i Vlada kao nosioci izvršne vlasti. Npr., u SAD-u je samo institucija Predsednika nosilac izvršne vlasti, dok je u Velikoj Britaniji nosilac izvršne vlasti Vlada, budući da je Britanija monarhija, da nema predsednika, i da monarh ima samo ceremonijalnu ulogu. Kad je u pitanju Srbija, može se reći da po Ustavu Vlada Srbije ima mnogo značajnija izvršna ovlašćenja od Predsednika.
Zakonodavnu vlast u Srbiji vrši Narodna skupština Srbije, ili drugim rečima, Parlament Srbije. On donosi zakone koje kasnije sprovodi izvršna vlast. Poslanici u parlamentu su izabrani od strane naroda, i većina u Parlamentu bira Vladu. U srpskom parlamentu sedi 250 poslanika, i većina od 126 poslanika ima pravo da izabere Vladu Srbije. Većina u srpskom parlamentu može u svakom momentu da obori Vladu Srbije, tj. da joj uskrati poverenje, i time je uspostavljena mogućnost da zakonodavna vlast kontroliše izvršnu.
Sudska vlast je treća grana vlasti, i njena funkcija je da primenjuje i tumači zakone koji su doneti u parlamentu. Veoma je važno da sudska vlast bude nezavisna od druge dve grane vlasti, kako se ne bi vršio politički pritisak na sudstvo, međutim, u praksi su sudovi produžene ruke vladajuče stranke. U Srbiji je to takođe slučaj, pa se neretko dešava da se nova vlast preko policije i sudova obračunava sa bivšom vlasti.

2. LEVICA I DESNICA – Iako često slušamo kako su neke stranke u Srbiji leve ili desne provinijencije, takva podela je zastarela i neprimerena savremenom konceptu partijskog sistema. Sama podela na levicu i desnicu je nastala za vreme Francuske revolucije, kada su pristalice kralja sedele na desnoj strani skupštine, a pristalice revolucije na levoj. Kasnije ti pojmovi dobijaju kompleksnije značenje: stranke desnice postaju konzervativne, okrenute ekonomskom liberalizmu i slobodnom tržištu, često povezane sa nacionalizmom i religijom; stranke levice postaju stranke okrenute pravima radnika i nižim slojevima, jačoj ulozi države na tržištu, državi blagostanja, smanjivanju jaza između bogatih i siromašnih, itd. Jednostavno rečeno, desne stranke su podržavale kapitalizam, dok su leve podržavale razne forme socijalizma. Usled propasti koncepta države blagostanja početkom osamdesetih godina 20.veka, i posle definitivnog pada komunizma početkom devedesetih, gubi se i stroga podela na levicu i desnicu. Programi levičarskih stranaka poput laburista u Britaniji, i socijalista u Francuskoj se značajno menjaju i okreću se sve više kapitalizmu i slobodnom tržištu. Zbog svega ovoga, potpuno su se pomešali koncepti levice i desnice, i danas je teško napraviti grubu podelu između ta dva pola. 


U Srbiji je situacija mnogo složenija, jer je nemoguće napraviti bilo kakvu strogu podelu na leve i desne stranke, zbog toga što su stranke svojim programima i delovanjem neretko protivurečne. Srpska radikalna stranka je u političkom smislu neosporno stranka desnice, jer svoje delovanje bazira na konzervativizmu, nacionalizmu, saradnji sa Crkvom i političkom protekcionizmu. Međutim, SRS ima levičarski ekonomski program, u kom se zalažu za jaku ulogu države u privredi, besplatnu zdravstvenu zaštitu, davanje većih prava penzionerima, smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih, veća prava radnika, itd. Danas LDP, stranka koja ima neoliberalni ekonomski program, pravi sporazume o saradnji i zajedničkom nastupu na izborima sa sindikatima, što je potpuno protivurečno, dok Pokret socijalista čini vladajuću koaliciju zajedno sa neoliberalnim G17 i konzervativnom Strankom srpskog jedinstva.

Zaključak bi na kraju trebao da glasi da je pogrešno u Srbiji praviti podelu na levicu i desnicu, i da ako već pravimo podelu, da ona treba da se napravi po dva kriterijuma: po političkom, i po ekonomskom kriterijumu, uz uzimanje u obzir činjenice da su ta dva kriterijuma često u protivurečnom odnosu.

 3. DEMOKRATIJA – Svakako jedan od najčešće korišćenih pojmova u Srbiji od 2000. pa do danas, ali isto tako, jedan od najpogrešnije shvatanih pojmova u srpskom političkom diskursu. Šta je to demokratija? Većina ljudi će na to pitanje odgovoriti da je demokratija ‘’vladavina naroda’’. I zaista, ta minimalistička definicija jeste tačna, jer i sam pojam se sastoji od grčkih reči ‘’demos’’, što znači narod, i ‘’kratein’’, što znači vladati. Međutim, ova definicija nije dovoljna. U današnje vreme, potrebno je da se ispune mnogi preduslovi, da bi se za jedan politički sistem moglo reći da je demokratski. Pre svega, neophodan je zavidan nivo političke kulture građana, koji moraju biti aktivni i uključeni u političke procese. Zajemčena ljudska prava i slobode su uslov svih uslova, jer bez toga nema ni demokratskog poretka. Ljudska prava moraju biti zaštićena ustavom. Ideje vladavine prava i konstitucionalizma su takođe nužan faktor svakog demokratkog političkog sistema. Građani moraju imaju zaštitu od države u odnosu na druge građane, ali takođe, moraju imati i zaštitu od same države koja im može kršiti prava. U demokratskom sistemu moraju postojati fer i kompetitivni izbori, i mora postojati mogućnost da se vlast promeni na izborima, a ne na ulici. Još jedna odlika demokratskog sistema, i demokratije uopšte, je poštovanje prava manjine od strane većine, kako ne bi došlo do tzv. ‘’tiranije većine’’. Kada su svi ovi preduslovi ispunjeni, možemo pričati da je jedan politički sistem demokratski.


Kad prenesemo ova teorijska načela u realnost Srbije, vidimo da se srpski politički sistem može posmatrati kao ‘’nepotpuna demokratija’’ ili kao tzv. ‘’manjkava demokratija’’, s obzirom da je većina ovih uslova ispunjena. U prilog tome govori i Democracy Index koji se svake godine radi za sve države sveta, i po kome se Srbija svrstava u države sa ‘’nepotpunom demokratijom’’, a u taj koš su svrstane i ostale države Balkana. Shvatanje demokratije u Srbiji se obično shvata kao ‘’potpuna sloboda da radim i govorim šta hoću’’.Demokratija podrazumeva da mašemo rukama koliko želimo, ali sve dok ne udarimo nekoga pored nas. Tu je granica demokratije. 

4. NARODNI POSLANIK – Poslanik je verovatno jedno od najnepopularnijih zanimanja u Srbiji, jer se ta funkcija vezuje za nerad, bahatost, nekulturu, poltronstvo, korupciju, partijsku disciplinu, itd. Međutim, funkcija narodnog poslanika je od izuzetne važnosti za funkcionisanje demokratskog političkog sistema, jer parlament ima važnu kontrolnu funkciju nad izvršnom vlašću, dakle nad vladom, i može je oboriti u svakom momentu. Ja ću se pre svega zadržati na jednoj od velikih zabluda koje su aktuelne oko statusa narodnih poslanika, a to je pitanje ‘’blanko ostavki’’.
Mnogi političari, ali i viđenije javne ličnosti su iznosile u prethodnom periodu teze da je neophodno da postoje blanko ostavke poslanika, kako bi se sprečila trgovina poslaničkim mandatima i kako bi se sprečilo preletanje poslanika iz jednog tabora u drugi, što bi za posledicu imalo prekrajanje izborne volje građana. Takav način razmišljanja je upropastio i srozao Narodnu skupštinu Srbije, i od nje stvorio ‘’veliku brbljaonicu’’ političkih poltrona koji nemaju integriteta, ideala, niti želje da bilo šta urade za Srbiju, već im je glavna preokupacija da poslušaju partijskog glavešinu koji će im narediti da ‘’na slepo’’ glasaju. Oni moraju da slušaju, jer će im partijski šefovi u suprotnom aktivirati ostavke koje su poslanici pri pristupanju u skupštinu potpisali. Legitimizaciju za ovakave postupke partijski šefovi nalaze u tezi: ‘’Ja sam te tu postavio, ja ću da te i šutnem odatle. Ili slušaj i budi veran pas, ili ćemo naći nekog drugog ko će slušati bolje od tebe’’.

                                              Kakvi poslanici, takav i parlament

 Ovakva praksa je na snazi bila godinama, i pored toga što je Ustav Srbije izričito propisao da su poslanici vlasnici svog mandata. Tačno je da se nezavisnošću poslanika povećava mogućnost da on pređe u drugi tabor, ali to se može sprečiti drugim mehanizmima. Ukidanjem blanko ostavki, poslanik postaje nezavisniji u radu, i dobija slobodu da glasa drugačije od partijske direktive. To će animirati ljude od integriteta da se preuzmu posla narodnih poslanika, i parlament će tako dobiti na značaju. Ipak, i dalje postoji veliki problem u otvorenim poslaničkim listama, gde se za poslanike kandiduju kandidati za koje se unapred zna da neće biti poslanici. Takođe, partijski šefovi će se teže opredeliti da na partijsku listu za poslanike postave nekog za koga znaju da neće slušati partijske direktive, pa se pre opredeljuju za poltrone. Ovaj problem bi mogao biti rešen promenom izbornog sistema, gde bi se Srbija izdelila na 250 izbornih jedinica, i gde bi jedan poslanik dolazio iz jedne izborne jedinice. Na taj način bi se birali viđeniji ljudi iz svih okruga u Srbiji, i ne bi moglo da se dogodi da više od trećine poslanika čine poslanici iz Beograda. Moramo shvatiti da što je institucija parlamenta jača, to će i vlada morati odgovornije da se ponaša.

5. USTAV – Nažalost, politički sistem Republike Srbije, a pre toga Jugoslavije, i Kraljevine Srbije, odlikuje nestabilnost ustavnog poretka, što se ogleda u dve konstante: 1) Srpski ustavi traju u proseku kraće od 10 godina 2) Ustav se u Srbiji masovno krši, jer nije plod realnog stanja i potreba u državi i društvu, već je još jedna alatka u rukama dnevne politike. U jednom slučaju, Ustav Srbije ima status ‘’svete knjige’’ koja je Srbima ‘’sve i svja’’, dok već u narednom slučaju služi kao otirač za brisanje prljavih patriotskih cipela o njega. Ustav ne bi smeo selektivno da se primenjuje, jer je on najviši pravni akt iz koga proizilaze svi niži pravni akti, i ukoliko se on selektivno primenjuje, postoji opasnost od urušavanja čitavog pravnog sistema. Navešću dva poznata primera koja predstavljaju kontrast i koja pokazuju neprincipijelnost političke elite, ali i ‘’nacionalno osvešćenog’’ dela naroda po pitanju poštovanja Ustava Srbije.
U preambuli Ustava Srbije stoji da je ‘’Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije’’. Ne ulazeći u realno stanje stvari, koje kaže da je Kosovo nezavisna država koja više nije u okviru naše zemlje, jasno je da se Ustav Srbije mora poštovati, i apsolutno razumem svakog političara koji kaže da neće i ne može priznati Kosovo kao nezavisnu državu, ma koliko ona u stvarnosti bila nezavisna, jer ga Ustav Srbije obavezuje da ne sme da prizna. To je potpuno razumljivo i legitimno. Kada bi neko prekršio Ustav Srbije i priznao Kosovo kao nezavisnu državu, on bi bio označen kao izdajnik, a možda bi sebi potpisao i smrtnu kaznu, ili bi bar izvršio ‘’političko samoubistvo’’. Jer, ustav se ne sme kršiti!
E sad, dolazimo do sledećeg primera koji pokazuje da se Ustav itekako može kršiti, i to najotvorenije i najbahatije. To je slučaj za organizovanjem čuvene Parade ponosa. Dakle, u članu 54., stav 1. Ustava Srbije piše: ‘’Mirno okupljanje građana je slobodno’’. Takođe, u članu 21., stav 3., piše: ‘’Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu...’’. Zakon o zabrani diskriminacije još bliže uređuje to polje, pa u članu 2., stav 1. piše da je zabranjena svaka vrsta diskriminacije na osnovu ‘’... pola, rodnog identiteta, seksualne orijentacije...’’. Ali, to predstavnike vlasti i političke glavešine ne sprečava da iznose homofobne, protivzakonite i protivustavne stavove, naravno, bez ikakvih posledica. Predsednik Jedinstvene Srbije (JS) Dragan Marković je pred održavanje gay parade zatražio od Vlade Srbije da ZABRANI održavanje Parade ponosa u Beogradu i tu je manifestaciju nazvao ‘paradom srama koja predstavlja udar na porodicu i Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC)’. I on nije bio jedini, jer se formirao čitav kvazi-nacionalistički front koji je otvoreno pozivao na kršenje Ustava, dok su fašističke organizacije poput Obraza nedvosmisleno najavljivale rušenje ustavnog poretka. Epilog je poznat. Država je kapitulirala, Ustav Srbije je zgažen i niko nije odgovarao. To jasno pokazuje da se Ustav Srbije poštuje samo ako je to politički popularno (slučaj Kosovo), dok se u slučajevima gde političari gube glasove Ustav gazi bez razmišljanja. 


Na kraju bih rekao da je veoma važno da kritički analiziramo pojmove koje svakodnevno slušamo na televiziji i o kojima neprestano čitamo, a koje nedovoljno poznajemo. Da bi sebe nazivali građanima, a ne podanicima, moramo shvatiti u kakvom političkom sistemu živimo, koja je svrha države i vlasti, šta je to demokratija, šta su ljudska prava i zašto su važna, po čemu se razlikuju partije i na koji način funkcionišu institucije u Srbiji. U suprotnom, bićemo žrtve političkih elita koje će naše neznanje vešto koristiti. Apolitičan čovek je neprijatelj slobode, i Stari Grci nisu  bez razloga apolitične ljude nazivali idiotima.



петак, 23. новембар 2012.

Tempirana bomba u Smederevu



Posle najnovijeg incidenta, u kome je radnik obezbeđenja firme Želvoz ranio jedanaestogodišnjeg romskog dečaka, krajnje je vreme da se pokrene javna debata o jednom od najvećih problema s kojim se Smederevo danas suočava – divljim romskim  naseljem Mali Krivak. Iako to nije direktno političko pitanje, ono je društveno, i lokalne partije bi morale ozbiljno da ga shvate, ukoliko ne žele da problem preraste lokalne okvire, a time postane i teže rešiv. 
Romsko naselje Mali Krivak se nalazi na 300 metara od samog centra Smedereva, i u njemu po različitim procenama živi od 3000 do čak 6000 Roma, što ga svrstava u jedno od najvećih romskih naselja u Srbiji. Nalazi se u industrijskoj zoni Smedereva, i razvilo se još šezdesetih godina, dok je u poslednjih 20 godina doživelo pravi demografski bum, što je uglavnom posledica izuzetno visokog nataliteta, priliva izbeglica sa Kosova i Metohije, ali i priliva Roma iz južne i jugoistočne Srbije.
Nekoliko je velikih problema koji se tiču Malog Krivaka i svi su usko povezani, pa kao takvi imaju reperkusije na funkcionisanje celog grada. Cilj ovog teksta je da prepozna suštinske probleme u vezi Malog Krivaka, ali i da ponudi izvesna idejna rešenja, kako bi se s jedne strane pobošljao kvalitet života romske zajednice u Smederevu, i kako bi se s druge rešili problemi koji nanose veliku štetu Smederevu.
PROBLEMI


Prvi veliki problem koji se tiče smederevskog romskog naselja Mali Krivak je taj što je naselje podignuto neplanski, bez ikakvih građevinskih dozvola, na tlu industrijske zone Smedereva, koja je u vlasništvu Grada. Procenjuje se da je u samom naselju naseljeno oko 1500 porodica. Pošto naselje nije legalizovano, nemoguće je dobiti dozvolu za infrastrukturu, i za naselje i za pojedinačne objekte. Zbog toga, u naselju ne postoji gotovo nijedan asfaltiran put, ne postoji kanalizacija i razvijena električna mreža. Ti problemi lančano uzrokuju druge probleme – širenje zaraza i narušavanje životne sredine. Zbog nepostojanja kanalizacije, stanovnici Malog Krivaka su prinuđeni da koriste tzv. septičke jame, a kada se te jame napune, prazne ih tako što sadržaj stavljaju u burad i nose u Jezavu i Dunav, gde ga prosipaju. Takođe, velika je opasnost od zaraze prilikom dizanja nivoa Dunava, kada podzemne vode često poplavljuju Mali Krivak, a time i pogoduju razvoju bolesti.

Drugi problem se tiče dva povezana pitanja – pitanja nezaposlenosti i neadekvatnog socijalnog programa za pripadnike romske zajednice, i pitanja kriminala, koji u Malom Krivaku buja. Procenjuje se da je zvanično zaposleno tek nešto više od 5% Roma iz Malog Krivaka, da je 25% zaposleno na ‘’crno’’, i da je ostalih 70% nezaposleno. Dobar deo od tih nezaposlenih se zapravo bavi sakupljanjem sekundarnih sirovina – papira, gvožđa, bakra, aluminijuma, itd. Glavni problem u vezi sakupljanja sekundarnih sirovina je što otkupljivači istih ne traže nikakav dokaz da sirovine nisu ukradene, što Romi masovno zloupotrebljavaju, pa se neretko dešava da ulaze u fabrička postrojenja kako bi odneli sve što je od gvožđa, bakra ili aluminijuma, da skidaju metalne delove sa grobova, da kradu poklopce od šahtova, itd. Primer sa krađom pruge i vagona koji su stajali godinama u godominskom polju, dovoljno govori o tome koliki je problem sa krađom sekundarnih sirovina u Smederevu. Pored krađe, problem je i zagađivanje životne sredine prilikom obrađivanja raznih predmeta koji se potencijalno prodaju kao sekundarna sirovina. Naime, u automobilskim gumama, ili u kaučima, se nalaze žice i federi koji se prodaju kao gvožđe, a kako bi odvojili gvožđe od ostatka, Romi pale te predmete, i to rade uglavnom posle ponoći, pa se celo naselje guši u crnom gustom dimu.
Pošto je naselje Mali Krivak u neposrednoj blizini Dunava, često se dešava da Romi čamcima kradu koks koji se nalazi na baržama na Dunavu, a takođe im nije strano da kradu drva sa smederevske ade. Sa svim ovim problemima je upoznata smederevska policija, koja je doduše često privodila kriminalce romske nacionalne pripadnosti, ali je kaznena politika na kraju bila blaga, te su se stoga ti prestupnici vraćali istim poslovima.  

Problem narkomanije je jedan og gorućih, jer veliki broj dilera droge dolazi upravo iz Malog Krivaka, i drogu rastura ne samo po Krivaku, nego po celom Smederevu. Uz narkomaniju, veliki problem je i nasilje, posebno ono porodično, jer su žene u romskim porodicama u nešto boljem položaju od robova, i veoma često su žrtve porodičnog nasilja, a to uglavnom ne prijavljuju nadležnim službama. Uz to bi mogli da dodamo probleme prisilnog prosjačenja i prostitucije.
Treći problem je vezan za lične isprave, jer više od polovine stanovnika Malog Krivaka nema lične karte, niti bilo koji dokument, što im značajno otežava život. Zbog toga često ne mogu da ostvare prava u Centru za socijalni rad, a bez zdravstvene knjižice ne mogu da ostvare ni zdravstvenu zaštitu. To za posledicu ima kratak životni vek Roma, posebno ženske populacije.
Četvrta grupa problema se pre svega odnosi na neobrazovanost romske zajednice u Smederevu, jer veoma mali procenat dece ide u školu, a još manji procenat završi osnovnu školu. Obrazovanje i edukovanje Roma su veoma bitni, jer se upravo edukovanjem i obrazovanjem direktno utiče na smanjenje stope kriminala, jer obrazovanjem dobijaju veću šansu za zaposlenje.


MOGUĆA REŠENJA

Kad su u pitanju moguća rešenja ovih ogromnih problema s kojima se Smederevo susreće, važno je napomenuti  da  ona ne smeju zavisiti od dnevne politike, niti od bilo kakvih partijskih igara, nego moraju proizići iz ustava, zakona, povelja o ljudskim pravima, ali i iz javne debate koja za sada izostaje.
Prvo, sve objekte na teritoriji Malog Krivaka, koji po Zakonu o planiranju i izgradnji ispunjavaju uslove za legalizaciju – legalizovati, a one koje ne ispunjavaju zakonske osnove za legalizovanje – srušiti. Rešenje o rušenju dostaviti u zakonskom roku, i dati vreme građanima da se pripreme za iseljenje. Svakoj od tih porodica  obezbediti  kontejner za stanovanje, i kontejnere rasporediti ravnomerno po svim naseljima, kako bi se izbegla getoizacija Roma. Po slobodnoj proceni, raseljeno bi bilo oko 20% Roma, tj. oko 200 do 300 porodica, za šta bi bilo potrebno isto toliko kontejnera. Cena jednog kontejnera, sa dve prostorije i sanitarnim delom, se na tržištu kreće oko 4000 eura, pa izlazi da bi za rešenje ovog problema bilo potrebno oko million eura. Bilo bi nelogično da se bilo ko od pripadnika romske zajednice buni zbog ovakvog raseljavanja, jer bi i ti kontejneri bili samo dobra volja Grada Smedereva. A ako bi se bunili, onda utvrditi gde ti ‘’pobunjenici’’ imaju prijavljeno mesto boravka, i ukoliko ga nemaju u Smederevu, vratiti ih u ono mesto u kom po papirima i žive. Slična situacija bi bila i kada bi bilo ko od nas otišao u glavnu ulicu, tu razapeo šator, i posle se bunio zato što Grad želi da nas raseli odatle, i još uz to da nam besplatno dodeli kontejner za stanovanje. Šta bi se na ovaj način dobilo ? Romi koji bi bili raseljeni bi dobili mogućnost za socijalizaciju i integraciju u društvo, i socijalnim programom bi im se dala šansa za normalan život. Grad bi konačno mogao da pokrene infrastrukturne projekte u Krivaku, i da uvede kanalizaciju i asfaltira puteve, što bi značajno podiglo nivo života u ovom romskom naselju. Da ne govorimo o tome koliko bi to značilo za životnu sredinu, i u krajnjem slučaju za zdravstveni sistem, jer bi se smanjila stopa obolelih od zaraza.
Drugo, pokrenuti program zapošljavanja Roma na javnim radovima, i na taj način zaposliti bar 200 Roma. Na taj način bi 200 romskih porodica bilo bar koliko-toliko situirano, i smanjio bi se značajno procenat onih koji u Krivaku žive od skupljanja sekundarnih sirovina, a kao posledica toga bi proizašla i niža stopa kriminala, tj., broj krađa zbog sekundarnih sirovina bi se zasigurno smanjio. Manje krađa bi značilo i manje uhapšenih, što bi značilo manje potrošenog novca za držanje tih zatvorenika, a isto tako i manji procenat romske dece koje odrastaju bez očeva, i koja imaju sve preduslove da postanu delikventi. Za ovakav program, Grad bi mogao potražiti partnera među uticajnim nevladinim organizacijama iz sveta koje se bave Romima, na sličan način kao što je pre nekoliko dana započeta saradnja sa firmama iz Nemačke, koje će u zaposliti 100 Roma u fabrici za reciklažu, čija se izgradnja planira za 2013. Potrebno je više takvih projekata. Uz programe zapošljavanja, nužno je pokrenuti ozbiljne socijalne programe, kako se ne bi dozvolilo da romske porodice koje nemaju nikakvih prihoda kreću u bavljenje kriminalom, jer im je to jedini izlaz.
Treće, krenuti od vrata do vrata, popisati sve stanovnike Malog Krivaka, i naložiti im da u određenom roku izvade lične isprave. Da bi se billo koja strategija za Rome sprovela u delo, mi prvo moramo znati koliko njih u Krivaku ima. Za sada ne postoji opšte prihvaćena cifra, i pominju se cifre od 3000, do 6000, pa čak i 7000 Roma.
Četvrto, neophodno je da organizacije civilnog društva uzmu ozbiljnijeg udela u edukovanju romske zajednice u Smederevu. Čini se da do sad ne postoji nijedan ozbiljniji projekat edukovanja. U saradnji sa Gradom, nužno bi bilo otvoriti obdanište u Malom Krivaku, ili edukativne centre i kancelarije za Rome, gde bi oni imali s kim da porazgovaraju ukoliko imaju neki problem, i gde bi im u toj kancelariji davani saveti u vezi ostvarivanja prava koja im pripadaju. Posledica ovoga će biti veći stepen socijalizacije i integracija Roma u društvo, i veća šansa za potencijalno zapošljenje, a uz to će se smanjiti broj delikvenata romske nacionalnosti.
Ovaj tekst sam napisao kao građanin Smedereva koji želi da se bilo šta pokrene po pitanju rešavanja problema u Malom Krivaku, pre nego što problem bude nerešiv. Ubeđen sam da se glavni problemi u Krivaku mogu rešiti, ili ako ne rešiti, onda bar smanjiti. Danas niko ko nije Rom ne sme da kroči u Mali Krivak, jer se plaši za svoju bezbednost, i svakodnevno slušamo vesti iz crne hronike, a koje se tiču Krivaka. Krivak je pretvoren u pravi pravcati geto. Ja sam ubeđen da to nije nepromenjivo, i verujem da je prvi korak u rešenju ovog problema, priča o njemu. Realizacija svega ovoga košta, ali, ako se problem ne reši što pre, troškovi rešavanja će mnogostruko porasti.